Nije u priči više ni jedna lopta, koš, tih 40 minuta, ni osvojena medalja…
Došlo je vreme za poslednji čin, da se odigra još taj jedan, a onda zavesa spusti i svetla zasijaju kao nikad tokom čitavog komada i glumci jedan po jedan se vrate ponovo na istu scenu da dobiju ovacije. Ova košarkaška drama nešto je drugačija, neće baš svi dobiti aplauz i imati osmeh na licu kada se zavesa ponovo podigne. U košarci nema dva pobednika.
Jedni će slaviti, drugi će spustiti glavu, jedni će ispisati istoriju, drugi žaliti što su mogli da budu ti o kojima će generacije pričati i kako god se završilo – krivac će biti Svetislav Pešić. Jasno je da će ga negde malo manje voleti. Svetislav Pešić će predvoditi košarkašku reprezentaciju Srbije u finalu Svetskog prvenstva protiv Nemačke (14.40 časova). To će biti duel njegovih protiv onih koji smatraju da je njihov. A kako i ne bi, pa to je čovek koji im je 1993. godine doneo jedini veliki trofej. U zemlji gde košarka nije sport broj jedan, ni dva, on je uspeo da stvori tim koji će potom odvesti do krova Evrope. Iako nije bilo velesile SR Jugoslavije, Nemačka je na veoma kvalitetnom turniru došla do titule, a da je u sastavu imala već zaboravljena imena, sem za pasionirane zaljubljenike u igru pod obručima. Mahom igrači iz Bundeslige su uspeli da u finalu nadigraju mnogo kvalitetniju Rusiju sa 71:70. Prvi i jedini put Nemačka je došla do zlata, tada na domaćem terenu i sada želi drugo najsjajnije odličje. Ako ga osvoje, na drugoj strani će biti onih koji će imati „koju“ da dobace Pešiću. Ako ga ne osvoje, neće više biti toliko omiljen među „pancerima“.
Na putu do zlata prepreka Nemcima je Srbija i čovek koji ih dobro poznaje. I jedan od onih za čije se ime vezuju uspesi i srpske košarke. Sa juniorskom reprezentacijom je pokorio svet i pokazao da je kadar za velika dela, 2001. godine je stigao do zlata na Evropskom prvenstvu, a godinu dana docnije je tukao američki drim tim za svetsko zlato i time sebi kupio kartu za društvo najboljih svih vremena. Preko dve decenije kasnije je opet tu i ponovo može da Srbiju digne iznad svih ostalih. Sigurno da svaka Pešićeva odluka za ovog mandata nije bila ispravna, ali je činjenica i to da je uspeo da reprezentaciju koja ima jaču prvu petorku onih koji ne igraju, nego onih koji su u Manili, dovede do meča za zlato. I to nije stvar želje da se omalovaže ovi momci, ni ne mogu jer su došli do finala Svetskog prvenstva, ali njih desetorica nikada do sada nisu bili ni blizu nečeg sličnog, sem Stefana Jovića i Bogdana Bogdanovića.
Ukoliko budu uspeli da Nemačku pretvore u, na primer, Litvaniju ili Kanadu, svako od ovih momaka će moći da uđe u društvo Dejana Bodiroge, Predraga Stojakovića, Aleksandra Đorđevića, Dejana Tomaševića, Žarka Paspalja, Vlade Divca, svih tih junaka Indijanapolisa, Atine, Buenos Ajresa i bez ikakve zadrške kaže „I ja sam!“ Ako se to ipak ne dogodi, oni će biti tračak nade svima nama, a njihov uspeh vredan poštovanja.
Zbog toga što su bili bolji od svih nas i zbog toga što se više pričalo sve do samo završnice o mnogo čemu, pre nego o njima, oni su nam sa Filipina održali čas zajedništva. I to jeste jedna od najvećih zasluga Pešićevog rada, kohezija koju mnogi treneri ne mogu da naprave i kada na raspolaganju imaju sve same zvezde. A to je pogotovo teška rabota kada su sve same zvezde Srbi. Jer to i nema veze sa tim ko koliko skače ili kako trči i vodi loptu. Svakim su momentom pokazali da dišu kao jedan i da je svako od njih spreman da učini sve za tim. Situacija sa Borišom Simanićem samo ih je ujedinila, a kada je Bogdan Bogdanović otkrio da im je poslao poruku kako je bolje i da pobede, kao da je iz korena preokrenulo nešto što je samo po sebi bilo teško i umalo tragično, kako samo i može da bude kad je u pitanju mlad momak, u sve sasvim suprotno. A otkrio je Bogdan i da im Nikola Jokić šalje poruke i prati utakmice, i da je uz ekipu, a Pešić je rekao da je i on deo tima i da će zauvek biti i to je tačka na svaku priču na koju nisu mogli da utiču i koja nema veze sa onim što oni čine.
Ovaj turnir, ali pogotovo poslednja dva meča, protiv Litvanije i Kanade su pokazala da su svi, listom, uradili svoj deo posla. I za to je primera mnogo, zapravo tačno dvanaest, i onaj trinaesti u vidu selektora. Počevši od momka čija je uloga samo po brojkama najmanja, Dušana Ristića, pa do kapitena, jednostavno svi. Sam Ristić i njegovo ponašanje su svedočanstvo tome da nema sujete, već to što deluje kao da je proveo dvadeset minuta na parketu, što bi verovatno i želeo, pokazuje da su svesni zbog čega su otišli na ovaj put. On, i svi drugi, i svi oni koji nisu tamo, ali i oni koji sada treniraju da bi možda jednog dana bili ili nikad ne budu, svejedno, svi oni pred sobom imaju primer Bogdana Bogdanovića. Možda nije najbolji srpski košarkaš trenutno, ali sigurno jeste najbolji reprezentativac Srbije. Zato što je izrastao u lidera, jer ide do kraja i bez kompromisa i jer nije dolazio samo kad nije mogao da mrda ruku ili nogu, jer je plakao pre pet godina u Turskoj, a ove se kleo u majku, istu onu kojoj nosi trofej za igrača utakmice u ruke posle meča, da mu je drago što je ovde. I zato što je nama svaki put drago kad dođe sa osmehom, pošto se oseti da to nije gluma, ni priča, zbog toga je on jedan od najboljih reprezentativaca koje ova zemlja imala. A konkurencija nije naivna nimalo. I hteo je baš Ameriku u finalu jer ne beži i ne krije se, već hoće da kapitenski povede one koji ga slede do vrha protiv onih koji barem po imenu slove za nekog od koga treba bežati i bojati se.
„Ispričajte našu priču, srce moje, Kari, svaka tebi čast“, jedna od uvodnih scena dokumentarnog filma „250 stepenika“ koju izgovara Aleksandar Đorđević, nakon što je pročitao poruku koju mu je za potrebe snimanja poslao sam Pešić uz trofej iz Bormija. U pitanju je bio film sniman povodom tri decenije od osvajanja svetskog zlata za igrače do 19 godina i priča o tome kako je popularni Kari uspeo da sa tom generacijom takođe napravi tim, selektira ekipu i odvede je do svetskog vrha.
Danas, ovog desetog septembra, Bogdan Bogdanović, Filip Petrušev, Nikola Jović, Vanja Marinković, Ognjen Dobrić, Dušan Ristić, Marko Gudurić, Stefan Jović, Dejan Davidovac, Aleksa Avramović, Nikola Milutinović i posle, ali sasvim legitimno i pre svih njih, Boriša Simanić. Ovi momci imaju 40 minuta da završe svoju priču na ovom Mundobasketu na najbolji mogući način. Ako se to ipak i ne dogodi, svakako je njihov rezultat sam po sebi uspeh jer su tokom ove dve sedmice bili bolji od svih nas. Jer se više govorilo o onima kojih nema i tome kako će selektor da doživi fijasko i ko će na stolicu sa koje još uvek nije ustao. Sada i ako bude želeo da napusti istu, to će moći da učini u velikom stilu.
Na kraju, pa i nije više u priči samo ta jedna lopta, koš, 40 minuta ili osvojena medalja… Kako god danas da se završi, mi smo srećni što smo na ovom Mundobasketu imali vas baš takve!
UDARNA VEST.rs (Blic sportal.rs)
