Vlade započinju ratove zbog različitih ciljeva, od osvajanja teritorije do promene režima neprijateljske države i podrške opkoljenom savezniku. Ali, jednom kad sukob započne, ulozi odmah rastu.
To je jedan od paradoksa rata, da čak i kad su prvobitni ciljevi van domašaja ili se odbace, neophodnost da ne budete viđeni kao gubitnik samo raste u važnosti, toliko da čak i ako pobeda više nije moguća, vlade će i dalje pokazivati da nisu poražene, piše u analizi za “Forin polisi” profesor ratnih studija Kraljevskog koledža London i autor Lovrens Fridman.
Gubici bacaju sumnju na kompetenciju vlade, a gubitak u ratu može da uzrokuje pad vlade. To je često razlog što vlade nastavljaju da vode ratove – priznanje poraza moglo bi da oteža stisak nad vlašću. Sva ta dinamika je očigledna u ruskom ratu u Ukrajini, piše Fridman.
Neuspeh u ostvarivanju ruskih ratnih ciljeva
Ruski predsednik Vladimir Putin postavio je kao svoje ciljeve “denacifikaciju” i “demilitarizaciju” Ukrajine.
Pod prvim je verovatno mislio na promenu režima, u kom slučaju je rat očigledno propao. A što se tiče demilitarizacije, Ukrajina je na putu da postane najmilitarizovanija zemlja Evrope.
Ruske snage nisu uspele da preuzmu potpunu kontrolu nad bilo kojom od četiri oblasti pripojene u septembru2022. – Donjeck, Lugansk, Herson i Zaporožje. Dosta zemlje koja je inicijalno zauzeta je napušteno a još više teritorije se polako gubi u trenutnoj ukrajinskoj ofanzivi, navodi Fridman, dodajući da čak i ako trenutna ukrajinska kontraofanziva posustane, Rusiji trenutno manjka borbene moći da iskoristi prednost i zauzme više teritorije.
Putin nije blizu ostvarivanja bilo kog od svojih ratnih ciljeva dok je cena njegovih planova sve više raste. Kad bi on prihvatio prekid vatre na osnovu trenutne pozicije, to bi ublažilo pretnju Krimu i omogućilo rusku okupaciju nad još uvek značajnim delom ukrajinske teritorije.
Ali, to bi takođe potvrdilo da nijedan od njegovih ciljeva nije ispunjen.
Nacionalno svođenje računa
Zaglavljeni sa delićima ukrajinske teritorije sa neprijateljski nastrojenim stanovništvom, ogromnim računima za rekonstrukciju i drugom linijom fronta sa neporaženom Ukrajinom – to ne bi izgledalo kao velika pobeda, posebno kad se uporedi sa brojnim gubicima ruskih snaga, degradacijom vojske, raspršenom ekonomijom i urušavanjem položaja Rusije kao velike sile. Čim bi borbe prestale a trupe počele da se vraćaju kući, došlo bi do nacionalnog svođenja računa – a to se ne bi dobro odrazilo na Putina, piše Fridman.
Ali, Putin sada mora da se suoči sa još više uznemirujućom mogućnošću – pretpostavimo da se to svođenje računa ne može odložiti i da do toga dođe pre konačnog kraja borbi, a ne posle. Svi trendovi – vojni, ekonomski, diplomatski – nastavljaju da upućuju u pogrešnom pravcu a Putin nema ubedljivog objašnjenja za spas situacije. Ruski predsednik zatiče se u ćošku bez opcija. Možda je već svestan da je svođenje računa počelo.
Ruske elite dobro znaju da je rat bio užasna greška i da ide u lošem smeru. Nisu bile sklone da učine mnogo u vezi toga jer se plaše Putina i haotičnog sveta bez njega. Oni su dovoljno patriote da veruju da se sistem nekako može naterati da funkcioniše i da će se zemlja izvući uprkos svom dodatnom stresu.
Najviše dokaza o neslaganju na linijama fronta
Oružana pobuna grupe Vagner na čelu sa Jevgenijem Prigožinom je brzo okončana, ali je Putin pokazao više ranjivost nego slabost u postupanju sa svojim bivšim saveznikom, smatra Fridman.
Ishod je znatno otežao degradiranje njegovog ministra odbrane Sergeja Šojgua ili najvišeg komandanta Valerija Gerasimova, uprkos njihovoj nesposobnosti i gubitku podrške u redovima oficira. Ali, lojalnost je na prvom mestu. Vojni zvaničnici blisko povezani sa Prigožinom su skrajnuti. U međuvremenu je Gerasimov izgleda smenio generala Ivana Popova koji se žalio na uslove u kojma dejstvuju njegovi vojnici koji su, kako je rekao, “ubodeni nožem u leđa”.
Dok ova dešavanja izjedaju moral vojnika na liniji fronta, takođe narušavaju poverenje elite i čak Putinovu poziciju, piše Fridman.
Ukazujući na neuspeh da se zauzme Kijev u ranoj fazi invazije i munjevitu ukrajinsku kontraofanzivu prošle jeseni, te posledičnu mobilizaciju u Rusiji, kampanju bombardovanja ukrajinske infrastrukture i – poslednje u nizu – povlačenje iz Crnomorske inicijative za žito i intenziviranje napada na luku Odesa – profesor ukazuje da nije jasno koje bi opcije bile dostupne da pruže Moskvi efikasniju strategiju u slučaju nove velike ukrajinske pobede.
Putin pred nemogućim izborom
Izbor za Putina bio bi neprijatan – on mora ili da potvrdi da Rusija gubi nepotrebni rat, ili da istraje u vođenju rata koji ne može da dobije, rekao je Fridman.
Mogući izlazak iz ovakve dileme mogao bi da bude da Putin natera svoje propagandiste da smisle priču kako bi objasnili zašto je Rusija, uprkos gubitku, u stvari pobedila. Najjednostavnija priča koju može da ispriča je da Rusija nije u ratu sa Ukrajinom već NATO paktom. Kremlj je već pričao tu priču da objasni ruske neuspehe i pokaže da se Ukrajina ponaša kao zapadni agent.
Ali, i ta priča je iz ruske perspektive suboptimalna, jer da je Rusija zaista u ratu sa NATO-om, ne bi imala šanse da pobedi, ističe Fridman. On je ukazao da je proteklih pola godine sve više oružja slato Kijevu i da su, u određenim aspektima, zemlje alijanse podvrgnute istim pritiscima kao i Rusija.
„Rat izdržljivosti“
Ključni interes Zapada je takođe da ne izgubi, rekao je Fridman.
Putin jednostavno može da pokuša da izdrži, ali s obzirom na rastuće pritiske potrebna mu je strategija da pokaže da je Rusija i dalje na putu do pobede. A ono što on radi trebalo bi da oblikuje ukrajinske akcije. Kijev može da doprinese zabrinutosti u Moskvi, pokazujući da nijedan deo Rusije nije bezbedan, kažnjavajući ruske snage na frontu i oportunistički oslobađaju teritorije čak i ako to nije ono što su vojni planeri nameravali.
Ovo je postao rat izdržljivosti. Baš kao što Putin mora da se nada da će se Ukrajina i njene zapadne pristalice umoriti pre Rusije, Ukrajina i Zapad moraju da pokažu da mogu da se nose sa zahtevima rata koliko god da je to potrebno, zaključio je Fridman.
UDARNA VEST.rs (Blic)
