Navijačima Crvene zvezde Tokio zauzima posebno mesto u srcu zbog svetske titule iz 1991. godine. Za jednog Japanca, to je bila prilika da se zaljubi u Crvenu zvezdu, jugoslovenski fudbal i dobije neke nove heroje. Očarale su ga majstorije Jugovića i Mihajlovića, nije dugo čekao da i Piksi osvoji Japan. Sve se nastavilo tako što je Komatsu Satoru postao pisac i fudbalski avanturista, koji sada već redovno dolazi u Beograd i ide čak i na gostovanja Zvezde po Srbiji.
Komatsu je izdao dve knjige o fudbalu u Japanu, piše i treću koja će biti posvećena fudbalu na svim meridijanima koje je obišao, a posebno mesto u njoj imaće Crvena zvezda i Ivica Osim. Komatsu se odavno već potpisuje kao Satoruvić, tako ga zovu i japanski prijatelji, a u Srbiji je rešio da postane sve redovniji na severnoj tribini, čak i na gostovanjima po Srbiji.
U Niš je išao čak i kako bi samo obišao Pasi Poljanu, rodno mesto Dragana Stojkovića Piksija, što je za njega posebna anegdota. A sve je počelo u noći koja je za Crvenu zvezda postala večna.
– Tojota kup je bio veoma uzbudljiv događaj za Japance u to vreme, omogućavao je svima da gledaju svetski fudbal jednom godišnje. Bio sam tada član jednog rukometnog kluba godinu dana, bavio sam se sportom, a gledao sam snimke utakmica Japana i Jugoslavije, pa je moj prvi utisak bio kao da fudbalska reprezentacija Jugoslavije ove godine dolazi u Japan, zbog dolaska Zvezde. U prethodnim utakmicama Tojota kupa bio sam impresioniran Milanom i Juventusom, pa me je veoma zanimalo da vidim kakav će fudbal igrati Crvena zvezda. Pored toga, protivnik Kolo Kolo, tada je imao manga magazin koji smo svi čitali, pa sam mislio da će Tojota kup biti zanimljiv na mnogo načina – kaže Satoru(vić).
Samo pogled na startnu postavu bio je dovoljan da dopuni i prezime, brzo je počeo i da se identifikuje sa klubom.
– Prvo, kada sam pogledao startnu postavu, bio sam iznenađen kada sam video toliko igrača sa – ić. Gledao sam utakmicu sa uzbuđenjem, oduševljavali su me tehnika i pasovi, pa čak i kvarenje igre u režiji defanzivaca. Osećao sam i da je to slično rukometu. Posebno me oduševila tehnika Savićevića, napadačka igra Mihajlovića sa dugom i raspuštenom kosom, oduševio me je gol Jugovića. Na kraju, iako smo izgubili jednog igrača zbog isključenja Savićevića, bio sam šokiran kada sam video da smo pobedili sa 3:0, a da nismo imao osećaj da imamo igrača manje. Sutradan sam počeo da se zovem „Satoruvić“. Čak i sada me moji japanski i balkanski prijatelji zovu „Satoruvić“.
Nije bilo lako pratiti Crvenu zvezdu i svetski fudbal sa drugih meridijana sredinom 1990-ih kao danas. Ipak, „Satoruvić“ se snalazio kako ume.
– U to vreme je bilo malo informacija o Crvenoj zvezdi u Japanu, pa sam gledao fudbalske časopise i navijao za igrače koji su iz Crvene zvezde prešli u velike klubove u Evropi i bili aktivni. Tada sam počeo da podržavam Piksija iz Nagoje, zatim i Binića, pa Čibinog „Mazu“ Vasilijevića, koji je došao u Džej ligu 1994. godine. Čitao sam sve postojeće članke o njima.
– Takođe, kada sam bio student, nosio sam Mihajlovićev dres i otišao sam u Rim da gledam utakmicu Lacija jer sam hteo da navijam za Mihajlovića, bila je to sezona 1999-2000. U to vreme, Hidetoši Nakata je igrao za Romu, i mnoge pristalice Lacija su me pitale: Zašto navijaš za naš Lacio, a ne za Nakatinu Romu?
– Kada sam rekao: Moj heroj je Mihajlović, a ne Nakata, svi su mi tražili da se rukujemo. Na toj utakmici Mihajlović je zamenjen zbog povrede, ubrzo posle prvog poluvremena. Onda mi je navijač Lacija pored mene kupio pivo da me časti i da me uteši. Obradovao sam se i što sam video tada još veoma mladog Stankovića kako igra.
Dobro pamti i svoj prvi, dugo planirani dolazak u Beograd.
– Prvi put sam došao u Beograd 2011. godine. Po završetku fakulteta, radio sam u produkciji, ali sam nakon odlaska na Svetsko prvenstvo u Nemačku 2006. počeo da radim za fudbalski klub u svom rodnom gradu 2007. godine. Želeo sam da vidim više fudbalskih klubova u različitim zemljama, tako da sam počeo svoj fudbalski put 2011. Prva je bila Crvena zvezda kojoj sam se divio. Gledao sam tada derbi protiv Partizana na stadionu Marakana. Gledao sam utakmicu na „Krejzi Nortu“ i uvek sam bio uzbuđen zbog strastvene podrške. Od tada sebe smatram jednim od Delija, bio sam na 15-ak utakmica Zvezde, što na Marakani, što na gostovanjima u Srbiji.
Otkrio je i kako je odlučio da ode u Pasi Poljanu – samo zbog Piksija.
– Pošto su Japan i Srbija proslavljali 140 godina prijateljstva, odlučio sam da odem u Niš, rodni grad Piksija, selektora reprezentacije Srbije. Ljudi sa kojima sam se sprijateljio u pabu u Nišu su mi rekli: Onda treba da odeš u Pasi Poljanu, gde je Piksi rođen, i dali su mi uputstva. Otišao sam autobusom do pola puta, a zatim otišao pešice tražeći Piksijevu kuću kada me je sveštenik iz crkve pozvao. ``Danas je dan slavlja, pa dođite i ovde.“
Tamo smo se počastili sa mnogo ukusne hrane i rakije. Usput je došla i Piksijeva učiteljica, čak i drugarica iz njegove škole, seća se druženja kad su imali samo sedam godina i razgovarali smo o raznim stvarima. Zatim smo, vođeni decom, otišli u Piksijevo rodno mesto i napravili fotografiju za pamćenje. Bili su zaista ljubazni i topli ljudi. Povrh svega, još jednom sam shvatio da je Piksi najveći ponos sela. Ipak, pojeo sam mnogo hrane i toliko sam popio da se ne sećam baš detalja – kroz smeh će Komatsu.
Za njega je Piksi ostavio neprocenjivo nasleđe Japancima.
– On je nas Japance naučio zabavi i radosti fudbala i strasti za takmičenjem. Trener Venger i Piksijeva Nagoja su bili zaista fascinantni, i naučio sam uz njih da fudbal može da bude zabava. To je bilo prvo veliko iskustvo za Japance. Mislim da japanski ljubitelji fudbala nikada neće zaboraviti scenu u kojoj je Piksi driblao po kiši i barama, ili scenu u kojoj je šutnuo loptu sa klupe u gol dok je bio trener. Iako je bilo ljudi koji su „za“ i „protiv“ njegovog protesta protiv vazdušnog udara NATO, mnogi Japanci su bili impresionirani njegovom hrabrošću i razmišljanjima, s obzirom na direktive da se političke poruke ne šalju.
– On je to ipak uradio. Piksi je legenda u Japanu koliko i u Srbiji. Svi ga poštuju. Mnogi japanski ljubitelji fudbala dosta prate i reprezentaciju Srbije zbog Piksija. Imamo i japanskog trenera u štabu, gospodina Kinošija. Lično se nadam da će Japan i Srbija postati bliži prijatelji kroz fudbal.
Ivica Osim je ostavio trag u Japanu, kao selektor i trener Džef Junajted Čibe – i njemu će Satoru posvetiti pažnju u novoj knjizi.
– Od kada je gospodin Osim postao Čibin trener, tim koji je do tada bio slab, počeo je da igra zaista atraktivan i zanimljiv fudbal i da se takmiči za vrh prvenstva. U početku su me zanimale njegove veštine. Iznad svega, reči gospodina Osima naučile su me ne samo o fudbalu, već o životu, filozofiji i snazi japanskog naroda. Nakon toga sam pročitao knjigu „Osimove reči“ i još više se zainteresovao za gospodina Osima i balkanske zemlje. Od tada mi je gospodin Osim postao duhovni učitelj u životu. Nakon toga sam nekoliko puta odlazio u rodni grad gospodina Osima, na Grbavicu, i tamo stekao mnogo prijatelja. Upoznao sam gospodina Osima tokom praćenja Mundijala u Brazilu 2014. godine, igrala je BiH protiv Argentine. Gledao sam utakmicu sa prijateljima na Grbavici u kafiću koji je vodio sin, gospodin Amar Osim, kada su došli gospodin Osim i gospođa Asima. Nakon kratkog razgovora tamo sam se sprijateljio sa porodicom Osim. Iz tog razloga sam odlučio da odem i na sahranu gospodina Osima 2022. godine. I zato želim da negujem sećanje na njega.
Opisao je i svoju ulogu na stadionima u Japanu, posle koje je obišao brojne krajeve sveta, ali se najduže zadržava u Beogradu.
– Pisanje knjiga nije moj glavni posao, ali već dugo radim u režiji svega što se dešava na stadionima, radim i na promocijama fudbalskih klubova. Moja uloga je bila da pravim video snimke, biram muziku i planiram događaje kako bih zadovoljio navijače koji su došli na stadion. Za to vreme upoznao sam jednog izdavača i zamolili su me da napišem i knjigu. Prva knjiga je prilika za upoznavanje istorije i epizoda kluba Džej Lige iz mog rodnog grada u kome sam radio.
– Napisao sam ovu knjigu sa nadom da će navijači još više voleti klub i da će se broj navijača povećati. Moja druga knjiga je posvećena ljudima i pričama koje sam upoznao na svom fudbalskom putu. Knjiga počinje upoznavanjem fudbalera u balkanskim zemljama, a završava se fudbalskim putovanjem u Indoneziju, gde sam se upoznavao sa lokalnim stanovništvom. Zbog uticaja gospodina Osima, moja glavna teza je da „fudbal, koji je omiljen u celom svetu, omogućava da se sprijateljimo sa svim ljudima, fudbalske priče prevazilaze rasu, zemlju, religiju i generacijski jaz.“ I moja je želja da na taj način stvorimo mirniji svet. Imajući to na umu, napisao sam ovu knjigu. Nemam iskustva kao fudbaler ili menadžer, tako da ne mogu da pišem o igračima i taktici na terenu. Umesto toga, naporno sam radio da obradujem lokalne navijače, želim da fudbalski klub postane deo lokalne kulture. Želeo bih da nastavim da prenosim svetu privlačnost fudbala, ona je velika i van terena. Trenutno pišem roman zasnovan na mojim iskustvima tokom mog fudbalskog putovanja, a važan deo toga je Balkan.
UDARNA VEST.rs (Sportal.rs)
