Da je neko u avgustu, kada je klub posle četvrtog mesta na tabeli u prošlom šampionatu, eliminisan i iz kvalifikacija za Ligu konferencija ponudio navijačima Partizana jesen poput minule, krunisanu pobedom u večitom derbiju, ne da bi prihvatili, već bi takav scenario potpisali istog trenutka.
Međutim, malo je ko verovao da će crno-beli uspeti da se izvuku iz lavirinta, a da će Igor Duljaj, od trenera koga su masovno terali i osporavili, postati miljenik i simbol borbe i klupske pripadnosti. Tako je velikan iz Humske, usred bojkota navijača, koji se kao dodatno breme navalio na klub, odjednom dobio neverovatnu podršku na gostovanjima, kasnije i na „domaćinskim“ utakmicama, predstavljajući, kako je to i sam Duljaj objasnio „živi štit“ od nepočinstava koja su započeta već na prvom ligaškom meču u Bačkoj Topoli.
Epilog svega, prva pozicija na tabeli, uspeh i pobeda protiv znatno skupljeg tima večitog rivala, ali u senci mnošto problema koji su nekako prevaziđeni, od letošnjeg uslovljavanja, nepoznanice u vezi sa sopstvenim statusom, peripetija prelaznog roka o kojima je Duljaj govorio u intervju za Telegraf.
Iako bi, rekosmo već, mnogi oberučke prihvatili poziciju Partizana posle prvog „preseka“, Duljaj kaže da nije bio opterećen time, niti je razmišljao u tom smeru.
– Verujte mi, nisam se osvrtao iza sebe, posle loše prošle sezone, pa i letnjih kvalifikacija, niti sam gledao mnogo unapred. Nisam razmišljao ni šta će biti na kraju minule polusezone, jer mnogi, pa i moje blisko okruženje, nisu verovali da ću dočekati „duge rukave“, kako je to nekada govorio čuveni ekonom Partizana Branko Vučićević – Gavran. Međutim, ceo moj život je borba, uvek sam išao kroz trnje, muku i uvek sam verovao da rad, pre ili kasnije, mora da se isplati. Imao sam ipak jednu vodilju, posle loše sezone u kojoj smo završili na četvrtom mestu, nisam želeo da odustanem, da pobegnem kada „gori“, već da se suočim sa time i krenem sa klubom da pravim nešto iznova. Živeo sam i živim od danas do sutra od juna meseca, uz veru da pošten i predan rad mora doneti dobro – kaže Igor Duljaj.
Ili projekat ili tražite drugoga
Sam početak leta ipak nije bio tako „ružičast“, klub i Duljaj isprva nisu imali isti pogled na problem, malo je nedostajalo i da dođe do rastanka. Trener je hteo kompletnu rekonstrukciju, klub pritisnut problemima nije mogao da isprati.
– Posle takvih sezona postoje dva puta – menjate trenera, želeći šok-terapiju ili menjate igrače. Treće ne postoji. U Partizanu je u tom momentu velika većina igrača „udarila u plafon“, bili su tu po nekoliko godina, nisu osvojili ništa, imali su teško breme uspeha večitog rivala, odnosno neuspeha u derbijima. Poučen iskustvom prethodnika na klupi, jasno sam poručio da ne želim da idem u Sloveniju na pripreme ako ne postoji plan, koncepcija i jasan cilj. Izneo sam svoje viđenje: za agresivan Partizan, potrebni su agresivni igrači, brzi igrači i čekao sam reakciju kluba. To je bio moj uslov i jasno sam poručio da, ukoliko ne možemo to da realizujemo, nema potrebe da idem u Sloveniju.
Nije ni klub bio „načisto“ da li baš Duljaja želi za trenera.
– Živa istina. U tom „vakuumu“ u kome smo pričali o planovima, kada su čuli šta želim, razgovarali su i sa nekim drugim kandidatima, bio sam upoznat sa time, jer je Beograd mali grad, sve se brzo pročuje, a neko od kolega bude korektan, pa i sam javi. Prihvatio sam to sasvim mirno, jer sam smatrao da sam rekao sve što sam imao i želeo, da je moj cilj, odnosno cilj za klub bio jasan. Možda ljudi iz kluba ni sami nisu verovali da ćemo uspeti da izvršimo tako veliku reorganizaciju, možda im to nije odgovaralo, jer finansijsko stanje nije sjajno, ali su na kraju prihvatili i počeli smo da radimo. Uz puno problema, posebno u Sloveniji, ali smo počeli i to je bio ključ.
Duljaj je nekoliko puta i sam napominjao da je trener na početku karijere, bez obzira što je godinama unazad radio i u Šahtjoru (Paolo Fonseka) i u Partizanu kao prvi pomoćnik. Ipak, posao šefa stručnog štaba ga je naterao da „sazri preko noći“.
– Sazreo sam za mnogo stvari, jer sam došao iz sistema gde sve funkcioniše kao „švajcarski sat“. Onda sam se ovde susreo sa mnogim nedaćama, od dovođenja igrača do svega ostalog. Ne bežim od odgovornosti za četvrtu poziciju i plasman u Evropu, zbog koga je klub ostao bez značajnih sredstava, ali sam sve gledao iz nekog drugog ugla. Nisam preuzeo Partizan da bih pravio karijeru, tome u prilog činjenica da sam šest meseci pre imenovanja već odbio poziv.
– Taj drugi put nisam naprosto mogao, jer sam video da niko neće, nisam želeo da ostavim klub na cedilu, po cenu i da stradam, da budem žigosan kao krivac. Posle su govorili da nemam šta da izgubim, ali, naprotiv, mnogo može da se izgubi, osetio sam to na koži kada nije išlo. Gledaju te ljudi „ispod oka“, vidiš sumnju u tim pogledima, počinju priče iza leđa… Međutim, istrpeo sam sve, uz veliku podršku ljudi koji su „nevidljivi za javnost“, koji su stali uz mene i Partizan, pružajući resurse bez nadoknada.
Srna i čovek iz senke logistika za igrače
Konkretno, „pomoć prijatelja“ je stigla iz Šahtjora, od Duljajevog velikog prijatelja Darija Srne, koji je Partizanu stavio na raspolaganje jednog od najboljih skauta u Evropi.
– Tako je, Dario Srna je bio prva pomoć, ali i njemu neki bliski ljudi. Napravili su „kartu igrača“, jer Šahtjor ima veliku bazu skauta po celom svetu, oni znaju svakog mladog igrača, svakoga ko je na tržištu na svakoj poziciji u timu. Tu ne postoji opcija čuo sam, ima igrač ili opcija „jutjuba“, da vi sedite u kancelariji i da vam neko pošalje, pa gledate najbolje momente tog igrača. Postoji višemesečno, nekada i višegodišnje praćenje, apsolutno poznavanje navika, sve moguće reference, dobre i loše strane fudbalera.
– Dario Srna je tu bio spona, a postoji i čovek koji blisko sarađuje sa njim, ali je zamolio da mu ne pominjem ime i uvažiću to bez dileme. Radi se o velikom skautu, koji 365 dana putuje, prati mlade igrače, poznaje njihove agente… Tako smo na „talonu“ dobili Mateusa Saldanju, Franka Kanutea, Ksandera Severinu, Gajasa Zahida. Tog čoveka kada upitate za bilo kog mladog igrača, „iz glave“ u sekundi dobijate 90 posto podataka. To je blago koje nam je na raspolaganju.
Na kraju je Partizan u ljudma iz Šahtjora dobio i navijače, jer se prati svaka utakmica, kontakt posle toga je postao redovan. Komentariše se, ocenjuje…
– Imam dosta prijatelja tamo, to je sasvim prirodno. Ali, ne samo Šahtjor, već i Lil, gde je trener Paolo Fonseka, odnosno Brajton koji predvodi De Zerbi. Jedino sa njim nisam u direktnom kontaktu, no, poznajemo se iz vremena kada je bio u Šahtjoru. Sa druge strane, Fonseka mi je posle derbija, zajedno sa asistentom, odmah čestiitao na pobedi i pratimo se i podržavamo međusobno. Imamo taj neki familijarni odnos, koji negujemo.
Prosto neverovatno zvuči činjenica da jedan klub pomaže drugi na tržištu, pogotovo u skautingu, iako je jasno da je upravo Duljaj „vezivno tkivo“.
– Drugačije bih to definisao. Šahtjor je „firma za sebe“, to su ljudi koji rade za njih, ali se ovde radi o pomoći prijatelja. Šahtjor sigurno ne trpi, jer je njiova baza ogromna i uvek, na svakoj poziciji u timu, imaju opcije A, B, C, D, a recimo negde su dobro popunjeni, nije im potrebno da angauju igrača. Onda razmenimo mišljenja, kažu: „imate toga i toga za tu poziciju, mi smo puni“, pogledajte, razmislite, pošalju i kontakt vrlo često. Tako je, primera radi, Mateus Saldanja došao na „radar“, iako smo imali još jednu opciju pre toga sa kojom nismo išli u dobrom smeru. Na kraju imamo činjenicu da se na fudbalskoj pijaci priča o igračima Partizana, a ona je nepogrešvi znak da ste nešto dobro uradili. Znam pouzdano da bismo Saldanju, Severinu, Zahida mogli da prodamo za višestruko više novca već u januaru.
Domaći igrači su doneli osećaj pripadnosti
Uz internacionalce, svlačinica Partizana je „popunjena“ i domaćim igračima koji imaju i igračku, ali i ulogu „dobrih domaćina“, koji strance treba da usmere.
– Razmišljao sam i tome šta je potrebno svlačionici, o igračima koji bi mogli da pomognu, a klub osećaju na pravi način i odabrao sam Nemanju Nikolića, Aleksandra Šćekića i Aranđela Stojkovića, koji su veliki partizanovci, sjajni momci, sposobni da drže taj balans. Klub je tome pridodao vrhunskog golmana Aleksandra Jovanovića, Nikolu Antića i Alda Kalulua, koji su fenomenalno nadogradili grupu i učinili da bude homogena. Da nema odvajanja „domaći-stranci“, naprotiv, svi su deo tima, dele dobre i loše stvari i sve ostaje unutar kuće. To je donelo sve što smo postigli tokom jeseni i svi smo napredovali. Tim sam po sebi i moja malenkost sa svima njima, prosto rečeno – rasli smo zajedno. Išlo je postepeno, bilo je poteškoća, ali smo ipak nešto postigli i da sutra odem moj naslednik će imati čime da raspolaže.
Tu rečenicu je Duljaj često još tokom leta ponavljao: „Hajde da napravimo tim, pa i ako odem sutra, onaj koji dođe posle mene, neće morati da brine, imaće ekipu“.
– Time sam se zapravo vodio od prvog dana, šta će biti sa mnom u trenerskom poslu me nije ni zanimalo. Nisam želeo stare igrače sa velikim ugovorima, smatrao sam da je takvo poslovanje neisplativo i da nikuda ne vodi. Šta vi ostavljate Partizanu sa „matorom“ ekipom i velikim ugovorima? Samo problem. Šta ostavljate sa mladom, potpomognutom iskusnijim igračima? Perspektivu da ostvari rezultat i da klub posle toga zaradi na transferima, da Evropa bude samo dodatna finansijska injekcija. Da razjasnimo, ne mislim na Bibarsa Natha, koji je već tu i ima značajnu ulogu, mislim da dovođenje starih igrača u globalu.
Govorili su da sam „taksita“, ali nije me briga
Duljaj je angažovanje igrača, odnosno sklapanje tima shvatio da najbitniju fazu rekonstrukcije, te je i sam često pregovarao satima sa potencijalnim „metama“. Kaže da su mu nekada i zamerali, ali da se ne kaje.
– Bilo je svega i svačega prošlog leta – smeje se Igor Duljaj i nastavlja.
– Bio sam igrač i znam kako razmišljaju. Ako te trener želi, to je znak da je taj klub sredina za tebe i teško ćeš odbiti poziv. Uz to, zajednički poznanik možda „pogura“ tako što sugeriše igraču da dođe, da se upozna, vidi gde bi došao. Poručivao sam svakome u razgovoru da dođu i da, ako treba, dolazim u tu zemlju, na aerodrom, gde god treba po igrača. Neki su mi rekli da batalim, da to nije moj posao, govorili su da nisam „taksista“, ali je krajnji epilog ipak bio na mojoj strani.
Neki su imali problem sa pričama o rasizmu, neki, pak, sa aktuelnim problemima koje ležerna pretraga na „google“ izbaci u sekundi.
– Tako je Kanute prvo prihvatio poziv, pa se predomislio i onda smo morali da ga uverimo da su Srbija i Beograd širokog srca, pa smo poveli strance koji su već tu da mu sami kažu da li su nekada imali bilo kakav problem. Po Saldanju sam takođe lično otišao i nije me sramota, jer najvažniji je prvi utisak. Kada igraču odaš poštovanje čim kroči na tle tvoje zemlje ili u tvoj klub, ti mu sugerišeš da je dobrodošao, da će tu biti srećan i tretiran na pravi način. Da li sam „taksista“, ovakav ili onakav – nema veze. Nije me sramota da učinim bilo šta za Partizan i ekipu.
Ne zaboravlja trener ni ulogu kluba, odnosno generalnog direktora, koji je doprineo da se ostvare neki veliki transferi.
– Naravno, klub i generalni direktor Miloš Vazura su odradili svoj deo veoma dobro, podigao je cifre u ključnom momentu i za Saldanju i za Zahida, gde smo prešli negde i granice mogućnosti da bi se prelazni rok realizovao i to nam je donelo dobro, sreću koju trenutno „živimo“ sa navijačima – jasan je Igor Duljaj, stavljajući tri tačke na prvi deo priče, dok drugi možete pročitati već sutra na portalu Telegraf.rs, a otkrićemo sa trenerom Partizana neke planove o prelaznom roku, porodici, samostalnim odlukama, koje nekima možda i „bodu oči“…
UDARNA VEST.rs (Telegraf.rs /Z. Ivković)
