“Neka sila bude sa tobom” (“May the force be with you”) na engleskom izgovara glas na mobilnoj aplikaciji kada obaveštava da je vazdušna opasnost prošla. Fraza iz filma „Ratovi zvezda“ iskorišćena je u Ukrajini čini se da i malo oraspoloži i ohrabri nakon prolaska opasnosti.
U Ukrajini su sirene za vazdušnu opasnost svakodnevica od kada je Rusija u februaru prošle godine započela sveobuhvatnu invaziju. Poslednjih meseci one su češće tokom noći, oglašavaju se u periodu kada se čvrsto spava.
Nakon skoro godinu i po dana Ukrajinci su se navikli na ratni režim života. Sve deluje normalno dok šetate gradovima, ali tu normalnost preseca prisutnost rata.
Vozom do Ukrajine
Veliki broj Ukrajinaca, uglavnom žene sa decom i stariji, spas od bombi potražili su u drugim zemljama, većinom evropskim. Muškarcima od 18 do 60 godina je zabranjeno da napuste državu.
Železnička stanica u Varšavi tačka je od koje se polazi za Ukrajinu. Kroz nju je tokom rata prošao i prolazi veliki broj ljudi.
Put do Kijeva ima dve etapa i nije nimalo lak. Od prestonice Poljske prvo se ide trosatnim putovanjem brzim vozom do Helma, grada blizu granice sa Ukrajinom, a onda više od 12 sati putovanja do Kijeva regularnim vozom. Više od polovine putnika su Ukrajinci, koji idu u posetu svojim kućama, porodicama, familiji, prijateljima.
Jednoipogodišnja Asji put do Helma nije dobro legao. Neispavana devojčica skoro celim putem je plakala dok su majka i putnici pokušavali da je smire. Krenule su u Kijev da posete porodicu i familiju.
Voz je pun, mesta određena za kofere i torbe nedovoljna da prime sav prtljag. Vozovi su u ratnim vremenima postali još značajniji za Ukrajince, kojima je i pre invazije železnica bila najčešće sredstvo prevoza.
– Pitali ste me kako podnosim rat? Teško. Svaki dan mi počinje isto, tako što čitam vesti šta se dešava u Ukrajini. Imam instalirane aplikacije za vazdušnu opasnost – priča nam u vozu Ukrajinka koja se pre 15 godina nastanila na Floridi.
I ona ide u posetu porodici, da vidi roditelje. Oni su sada u Ukrajini nakon što su proveli više od tri meseca u kazahstanskom gradu Almatiju.
– Deluju mi srećnije nego kad su bili u Kazahstanu iako se više brinem za njih od kada su se vratili – kaže nam majka dvoje dece.
Voz stiže u Helm, gde se pravi pauza od dva sata. Pred naš polazak u Ukrajinu, kolege i aktivisti iz Poljske su rekli da su ukrajinski vozovi tačni i da stižu na vreme, iako je rat, dok se očekuje da poljski kasne. Ispostavilo se da su u pravu. Voz do granice jeste kasnio, doduše samo nekoliko minuta.
Helm, grad od 60.000 stanovnike mesto je predaha pre nego što se sedne u voz koji ide direktno za Ukrajinu. Opremljen je supermarketima i malim prodavnicama oko železničke stanice. Zbog različite širine evropskih i ukrajinskih koloseka, u Helmu se menjaju vozovi.
Voz Ukrajinske železnice stigao je na vreme da se pripremi za polazak na konačno odredište. Kompozicija belih i žuto-plavih vagona stacionirala se na prvu prugu do zgrade stanice. U hodnicima vagona stavljeni plakati posvećeni ukrajinskoj železnici i njenim naporima u najizazovnijim vremenima za kompaniju. Tako je na jednom ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski na kojem stoji malo dopunjena čuvena rečenica s početka invazije, kada je odbio pozive saveznika da ode iz zemlje i sakrije se. „Ne treba mi prevoz, treba mi municija“, rekao je tad Zelenski. Ukrajinske železnice na plakatu su dodale i rečenicu: „Za prevoz imam ukrajinske železnice“.
Nakon polaska voza iz Helma, ubrzo sledi provera dve granične policije, poljske i ukrajinske. Voz kojim smo išli putovao je tokom noći, u Kijev je stigao oko 13 časova, tačno na vreme. Junski topao dan bio je pravi letnji, sa temperaturama iznad proseka. Železnička stanica u Kijevu izgledala je kao u mirnodopskim vremenima. Metal detektori na ulazu i mnogobrojni vojnici na stanici odavali su da je u toku rat.
Kijev u doba rata
Rat nije uništio lepotu Kijeva, iako su na svakom čošku podsetnici istog. U parku Hreščati nedaleko od trga Majdan pruža se pogled na panoramu Kijeva. Okupan suncem koje se uklapa u arhitekturu grada, pogled na Kijev izgledao lepši nego ikad. U ulazu u park dočekuje spomenik iz sovjetskih vremena, pre nekoliko godina preimenovan u Luk slobode ukrajinskog naroda. Napravljen je u znak sećanja na 60-godišnjicu SSSR-a i „ponovnog ujedinjenja Ukrajine sa Rusijom“.
Skulptura ispod luka, koja prikazuje ukrajinskog i ruskog radnika kako stoje zajedno, demontirana je u aprilu prošle godine. Prilikom demontaže bronzane skulpturalne grupe, otpala je glava jedne figure koja simbolizuje Rusa.
Aktivisti za ljudska prava 2018. stavili su na luk privremenu nalepnicu koja liči na pukotinu, u znak podrške političkim zatvorenicima koji su nezakonito pritvoreni u Rusiji i na Krimu. Veliki broj spomenika u Kijevu je uklonjen, što zbog toga što ih podseća na ruska ili sovjetska vremena, što zbog zaštite od mogućeg oštećenja tokom napada.
Nakon luka sledi ovalni zidić sa kog se vidi pruža neverovatan pogled na mali deo starog grada, levu obalu Kijeva i na ostrvo Truhanjiv. Park i pogled na Dnjepar podsećaju na beogradski Kalemegdan, a ostrvo sa sadržajima i izgledom na Adu Ciganliju. U parku se nalazi i stakleni pešački most, pored kog je u oktobru raketa pogodila područje tik pored njega. I danas se vidi krater.
Na ulicama se kod glavnih obeležja prodaju se suveniri. Na većini štandova dominiraju oni u bojama ukrajinske zastave. Ispred jedne od najvećih znamenitosti Kijeva, manastira Svetog Mihaila, nekoliko meseci stoje uništena ruska vojna vozila. Na njima su ispisana imena ukrajinskih gradova i poruke podrške vojnicima na frontu, ukrašena sa ukrajinskim tračicama. Sa spomenika velike knjeginje Olge skinuti su džakovi sa peskom.
Grad utihne oko 22 sata uveče, kada se zatvaraju prodavnice, restorani i kafići. Do ponoći mogu da se vide mladi po parkovima i trgovima kako se druže dok ih policijski čas ne natera da krenu kućama.
Besane noći
Dani u Kijevu protiču mirno, ali tokom noći situacija se menja. Prvo i drugo veče tokom našeg boravka u Kijevu oglasile su se sirene. Prvi dan u jedan čas iza ponoći. Nakon sat vremena prekinuta je uzbuna za opasnost. Drugo veče u pola dva, opasnost je trajala dva sata. Do napada nije došlo. Noć pre i noć nakon našeg odlaska Kijevom su odzvanjale eksplozije.
Zvuk sirena podseća na naše koje smo slušali na proleće 1999. Ne možete da je ne čujete. Nakon poznatog spoljnog zvuka sirena, koja se prvo čuju tiše a onda sve glasnije i bliže, usledila su dva obaveštenja na aplikaciji, jedan da je opasnost u Kijevskoj oblasti, drugi za sam grad.
„Pažnja, crveni vazdušni alarm. Uputite se ka skloništu. Nemoj da budeš nemaran, preterano samopouzdanje je tvoja slabost“, začuo se glas na aplikaciji i ne baš suptilni poziv da se krene put skloništa. Potom je začulo na zvučnicima soba obaveštenje od hotela. Za 10 minuta, četiri alarma.
Prestonica je u od u maju bila napadnuta čak 18 puta, sirene su se čule svakodnevno. U maju je Kijev preživeo i najveći napad od početka invazije. Besane noći su od februara konstanta u Ukrajini.
Od poslednjeg nivoa garaže hotela u centru grada napravljeno je sklonište. Do skloništa se dolazi lavirintom hodnika, sa vidljivim znakovima na svakih nekoliko metara koji vas upućuju ka njemu. U skloništu se nalazi dvadesetak kreveta za spavanje . Na nekoliko mesta su stolovi sa stolicama i lejzi begovi. Aparat za grickalice i vodu, zajedno sa čajem i kafom, postavljeni su na ulazu. Oko četrdeset ljudi iz hotela se spustilo u sklonište, neki su legli, dok su drugi otvorili svoje kompjutere.
Čak i ako ne idu u sklonište, zvuk sirena remeti san Ukrajincima. To ima i psihološki uticaj, što je sigurno jedan od ciljeva.
– U našoj kancelariji smo postavili krevet kako bi ljudi mogli preko dana da malo odspavaju. Zbog učestalih sirena tokom noći mnogi su neispavani, nemaju koncentraciju, razdražljivi su. Potreban je odmor od svega – rekao nam je jedan stranac koji godinama radi u Kijevu.
Nakon prestanka opasnosti ulice Kijeva čistili su komunalni radnici, zvuk kamiona dopirao je iz centralnih ulica. Spremaju prestonicu za novi dan, željno čekajući onaj kada se sirene više neće čuti.
UDARNA VEST.rs (Blic)
