BOOT CAMP fitnes program

Šta je to Boot camp?

Iskoristili smo priliku da to saznamo baš od Marka Mažara, osnivača fitnes programa Boot camp.

Istoimeni programi postoje širom sveta, npr. Boot Camp Ireland, Boot Camp New Zealand i tako dalje. Može se slobodno reći da je jedan od najpopularnijih fitnes programa na svetu, a ja sam ga kod nas pokrenuo pre 10 godina, kao apsolvent Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja.

Marko naglašava da je Boot Camp Serbia, fitnes program, ali pre svega – način života i ističe:

Tu učimo da najlepše stvari nastaju tek kad izađeš iz svoje zone komfora. Kako na treningu, tako i u životu. Što bi Nikola Tesla rekao – čovek je rođen da radi, da trpi i da se bori, ko to ne čini, mora propasti. Boot Camp treniraju i deca i rekreativci i sportisti. Namenjen je svima koji vole da pomeraju svoje granice, i tako konstantno psihofizički napreduju.

„Vežbamo 365 dana godišnje na otvorenom, po kiši nas ima najviše, valjanje po snegu obožavamo, zato smo i zdravi 365 dana godišnje, i to je ono po čemu smo prepoznatljivi i ’ludi’, kako mnogi tvrde“, sa osmehom priča osnivač jedinstvenog fitnes programa u Srbiji i navodi da uči ljude da su rad, red i disciplina majka svakog uspeha, pa i redovnog treniranja.

Pamtiš li trenutak kad si shvatio da su livade i šume bolja mesta za fitnes od zagušljivih sala i teretana?

  • Naravno da sam kao mlađi odlazio u teretanu, ali sam još na fakultetu imao ideju da napravim fitnes program u prirodi, kakav je recimo sredinom šezdesetih godina prošlog veka bio „trim pokret“ u Norveškoj. Ta ideja se pojačala nakon što sam posle diplomiranja počeo da radim u jednom od elitnih beogradskih fitnes centara, gde sam video da to nije ono što ja zamišljam – kaže Mažar.

Kako si „naterao“ svoje vežbače da iz optimalnih uslova iz sala izađu na plus 30 i minus 10 stepeni?

  • Nije to bilo ni malo lako, ali svaki početak je težak. Daću vam samo jedan primer. Pre desetak godina sam bio u Beču na jednom sličnom programu i na temperaturi od minus pet stepeni bilo je 15 vežbača, a ja sam u to vreme imao dvoje ljudi koji su vežbali sa mnom. I svi su mi govorili: „Džabe se trudiš, nema šanse da nateraš ljude Srbiji da treniraju po zimi. Takav je naš mentalitet“. Ali nisam odustao i u decembru 2019. godine, nakon decenije napornog rada, došao sam u situaciju da na istoj toj temperaturi od minus pet sa mnom bude još 25-30 vežbača.  To je neverovatan uspeh na koji sam ponosan.
Marko Mažar, Boot camp Serbia

Šta to Boot camp nudi vežbačima što nemaju u teretani?

  • Pre svega vežbanje u prirodi, potpuno zdravo i na svežem vazduhu. A sve ove godine slušam ista pitanja. Prvo su me pitali šta se to plaća ako treniramo napolju, kao da nečije znanje i trud ne treba da se cene i vrednuju. Zatim, u prvim godinama su mi često govorili da ih je sramota da ih neko ne vidi dok treniraju u parku, a takav način treninga u svetu je sasvim normalan. Primera radi, u Americi samo u jednom parku postoje tri ili četiri instruktora koji drže treninge. I na kraju, pitanje na koje sam posebno alergičan je ono „Treneru, pada kiša, da li ćemo imati trening danas?“.

Šta im kažeš, da ponesu kabanice i kaljače?

  • A šta će im to, šta ima loše u tome da malo pokisnete? Ljudi ne shvataju koliko je lepo trenirati u takvim uslovima. Tu je nastao naš slogan „izađi iz zone komfora, jer tek tada nastaju prave stvari“.

I gde ste to sve izlazili iz „zone komfora“?

  • Ostvario sam svoj san jer je ceo svet moja teretana. U Beogradu smo trenirali na Adi Ciganliji, Tašmajdanskom parku, Kalemegdanu, Košutnjaku, Divčibarama, Bukulji, zatim Adi Bojani u Crnoj Gori, na plažama Grčke, u Austriji, na Malti… Ipak, u poslednje vreme uglavnom smo na Košutnjaku. Baš kod mog fakulteta.Jedan moj prijatelj kaže: „Beograd ima Banovo, Petlovo, Labudovo, Lekino, Topčidersko, Julino, Kanarevo i Mažarevo brdo“. To je mesto gde sam izlazio kao klinac, gde sam trenirao i gde sada držim treninge.
Koja ti je omiljena lokacija na kojoj si držao treninge?
  • Birao sam uvek najlepša mesta za držanje treninga, od „Bootcamp 4 kids“ treninga sa decom u podnožju planine u Austriji, pa trening na vrhu Midžor (2169mnv) na Staroj Planini, do treninga ragbi reprezentativaca Malte na jednoj od najlepših plaža na svetu. Ipak,  jedan od najneobičnijih programa koje sam imao je akcija pod nazivom „Fitnes u MAU“. MAU je skraćenica od Muzeja afričke umetnosti! Direktorka muzeja, doktor Marija Aleksić je vežbala kod mene i u jednom trenutku me je pozvala da budem njen gost u MAU. Kad sam otišao tamo video sam prelepo dvorište i nisam mogao da odolim i ne pitam je da li bismo mogli da treniramo tu, a ona se složila sa tom idejom. Ustupili su nam dvorišni prostor, koji je fenomenalan i nalazi se u elitnom delu Beograda na Senjaku i tokom tih mesec dana smo imali sjajne besplatne treninge za decu i odrasle i upoznavali se sa znamenostima muzeja. Čak smo bili i deo ponude muzeja u okviru Dana evropske baštine, kad su ljudi posle izložbe mogli da vežbaju u dvorištu.

Da li možeš da nam objasniš, šta vežbači mogu da očekuju na trenigu, osim da trče gore-dole?

  • Trudim se da svaki trening bude drugačiji i da ubacimo nešto novo. Učim ih kako da iskoriste kamen, klupu, drvo… Sve što mogu da pronađu. Recimo, ljudi ne znaju koliko dobar trening mogu da urade sa jednim najobičniim peškirom. Ili recimo, koliko je dobro i kvalitetno kada trenirate sa partnerom. To su vrlo sadržajni treninzi. A uz to, svi zajedno učimo da volimo prirodu i da čuvamo prostor oko nas.

Kako si držao treninge tokom vanednog stanja u zemlji i policijskog časa zbog pandemije koronavirusa?

  • Taj period je bio veoma produktivan za mene, koliko god to neobično zvučalo. Naime, proteklih nekoliko godina sam često držao besplatne treninge na raznim lokacijama u Beogradu, želeći da na taj način pomognem onima koji ne mogu sebi da priušte fitnes program, a tokom karantina sam pokrenuo besplatne treninge poreko interneta. Preciznije rečeno, putem instagrama. I ljudi su to prihvatili na fenomenalan način. Toliko dobro, da su me molili da sa tim nastavim i po okončanju vanrednog stanja. I tako sam želje da pomognem došao do posla od kojeg živim.

Može li to da bude i neka poruka budućim fitnes trenerima?

  • Ne samo njima, nego svima koji planiraju da pokrenu svoj posao. Pre svega, treba verovati u ono što radiš, a onda moraš da budeš strpljiv. Ne kaže se džabe „strpljen spašen“. U svakom poslu je potrebno da prođe određeno vreme volontiranja ili rada sa manje primanja, a onda možete da se nadate da živite od svog rada. Recimo, posle nekoliko godina planiranja supruga Anja i ja smo na našoj vikendici na Bukulji pokrenuli porodični biznis aktivnih odmora i tim bildinga. Treninge držim ja, vodim vežbače na planinarenje, držim treninge pored jezera i bazena, a supruga sprema klopu.  Naučno je dokazano da zbog sve većeg obima posla i stresa koji doživljavaju na radnom mestu, ljudi imaju takozvani „burn out“ sindrom, odnosno  sagorevanje, koje se najbolje leči aktivnim odmorom. Na temelju tih istraživanja smo odlučili da od naše vikendice napravimo veliki fitnes centar i da tu organizujemo ture za poslovne ljude. Utisci su fenomenalni i verujem da će u budućnosti one biti sve masovnije, samo da prođe pandemija koronavirusa – kaže Marko Mažar.

Napravili smo pravu revoluciju u Srbiji sa fitnesom na otvorenom. Boot Camp Serbia je za ovih 10 godina postao i internacionalni program. Treniraju ga i deca u najvećoj školi fudbala u Beču, ali i reprezentativci Malte u ragbiju.

Udarna vest.rs

Share

Preuzmite aplikaciju Get it on Google Play Download on the App Store

guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
Vidi sve komentare