Uprkos nasilju koje je pokrenuo nad Palestincima, Izrael ne uspeva da postigne svoje političke ciljeve.
Možda zvuči suludo sugerisati da je grupa naoružanih neregularnih snaga, koja broji nekoliko desetina hiljada, opkoljenih i sa malo pristupa naprednom oružju, dostojan rival za jednu od najmoćnijih vojski na svetu, koju podržavaju i naoružavaju Sjedinjene Države.
Pa ipak, sve veći broj strateških analitičara establišmenta upozorava da bi Izrael mogao da izgubi ovaj rat protiv Palestinaca uprkos kataklizmičnoj ofanzivi koju je pokrenuo od napada islamista predvođenim Hamasom na Izrael 7. oktobra.
I provocirajući izraelski napad, Hamas možda ostvaruje mnoge od svojih sopstvenih političkih ciljeva, pišu Danijel Livaj, nekadašnji izraelski pregovarač sa Palestincima i Toni Karon, novinar i aktivista u članku za Nejšen (Nation).
Izgleda da i Izrael i Hamas resetuju uslove svog političkog nadmetanja ne na status kvo pre 7. oktobra, već na onaj iz 1948. godine. Nije jasno šta sledi, ali povratka na prethodno stanje neće biti.
Stravične scene od 7. oktobra, dana kada je Izrael doživeo najsmrtonosniji teroristički napad ikada, kao i pogibije civila širom Gaze ukazuju na to da je pomirenje daleko, ako ne i nemoguće.
Iznenadni napad terorista predvođenih Hamasom neutralisao je izraelske vojne objekte, razbivši kapije Gaze, koju nazivaju i najveći svetski zatvor na otvorenom, i predvodeći jezivo divljanje u kojem je ubijeno oko 1.200 Izraelaca, od kojih najmanje 845 civila.
Šokantna lakoća kojom je Hamas probio izraelske linije oko pojasa Gaze podsetila je mnoge na ofanzivu Tet iz 1968. godine. Ne bukvalno – postoje velike razlike između američkog ekspedicionog rata u dalekoj zemlji i rata između Izraela i Hamasa. Umesto toga, korisnost analogije leži u političkoj logici koja oblikuje pobunjeničku ofanzivu.
Godine 1968. vijetnamski revolucionari su izgubili bitku i žrtvovali veliki deo podzemne političke i vojne infrastrukture koju su strpljivo gradili godinama. Ipak, Tet ofanziva je bila ključni momenat u njihovom porazu od Sjedinjenih Država—iako uz ogromnu cenu života Vijetnamaca. Istovremeno izvodeći dramatične napade visokog profila na više od 100 ciljeva širom zemlje u jednom danu, lako naoružani vijetnamski gerilci razbili su iluziju o uspehu koju je američkoj javnosti plasirala Džonsonova administracija. To je signaliziralo Amerikancima da je rat za koji se od njih tražilo da žrtvuju desetine hiljada svojih sinova nemoguće dobiti.
Vijetnamsko rukovodstvo je merilo uticaj svojih vojnih akcija prema njihovim političkim efektima, a ne prema konvencionalnim vojnim merama kao što su izgubljeni ljudi i materijal ili osvojena teritorija. Tako je lamentirao Henri Kisindžer 1969. godine: „Vodili smo vojni rat; naši protivnici su se borili politički. Tražili smo fizičku iscrpljenost; naši protivnici su ciljali na našu psihičku iscrpljenost. U tom procesu smo izgubili iz vida jednu od glavnih maksima gerilskog rata: Gerilac pobeđuje ako ne izgubi. Konvencionalna vojska gubi ako ne pobedi”.
Tom logikom se vodi i Džon Alterman iz Centra za strateške i međunarodne studije u Vašingtonu, koji vidi da je Izrael u značajnoj opasnosti da izgubi od Hamasa.
– Hamasov koncept vojne pobede… sve je u pokretanju dugoročnih političkih ishoda. Hamas ne vidi pobedu za godinu ili pet, već u decenijama učestvovanja u borbama koje povećavaju palestinsku solidarnost i povećavaju izolaciju Izraela. U ovom scenariju, Hamas okuplja opkoljeno stanovništvo u Gazi u besu i pomaže u urušavanju palestinske vlade (PA) osiguravajući da je Palestinci vide još više kao besprekoran dodatak izraelskoj vojnoj vlasti – kaže on.
On ukazuje da će surovost izraelskog odgovora na teroristički napad dovesti do ujedinjavanja velikog dela sveta na strani Palestinaca.
– U međuvremenu, arapske države se snažno udaljuju od normalizacije, globalni jug se snažno poklapa sa palestinskim ciljem, Evropa ustukne pred ekscesima izraelske vojske, a američka debata izbija oko Izraela, uništavajući dvopartijsku podršku koju je Izrael ovde uživao od ranih 1970-ih – ispričao je Alterman.
Hamas, piše Alterman, nastoji da „iskoristi daleko veću snagu Izraela da porazi Izrael”.
– Snaga Izraela omogućava zemlji da ubija palestinske civile, uništava palestinsku infrastrukturu i prkosi globalnim pozivima na uzdržanost. Sve te stvari unapređuju Hamasove ratne ciljeve – kaže on.
Administracija Džoa Bajdena i zapadni lideri ignorisali su takva upozorenja, pišu autori članka za Nejšen. Zapad je, kako se navodi, bio u zabludi jer je bezuslovno prihvatio da je Izrael bila samo još jedna zapadna nacija koja je mirno obavljala svoj posao pre nego što je pretrpela ničim izazvan napad 7. oktobra – to je utešna fantazija za one koji radije izbegavaju da prepoznaju stvarnost u čijem stvaranju su bili saučesnici.
“Zaboravite neuspehe obaveštajnih službi, neuspeh Izraela da predvidi 7. oktobar bio je politički neuspeh da razume posledice nasilnog sistema ugnjetavanja koji su vodeće međunarodne i izraelske organizacije za ljudska prava označile kao aparthejd”, zaključuju Livaj i Karon.
UDARNA VEST.rs (Blic)
