U zemlji gde čuda baš i nisu moguća, oni su uradili nemoguće. Dvanaest heroja, ratnika. Dvanaest zlatnih momaka sa srebrom oko vrata vratili su se iz Manile sa planetarne smotre i Srbiji još jednom pokazali da i dalje ima onih koji bi krv i znoj prolili zarad njene zastave i grba. Prvi među jednakima svakako je Aleksa Avramović koji je posle ovog Mundobasketa zasluženo poneo epitet junaka i zauzeo posebno mesto u srcima svih navijača.
Rodom iz Čačka, grada košarke koji je kroz istoriju iznedrio najveće košarkaške legende, Avramović ipak poručuje da nije sve u tom mitu o pranju ruku u Moravi.
– Čačak je grad košarke koji ima nepresušan izvor talenata i toga smo svi svesni kroz sve ove godine. Svih ovih 100 godina, pošto je ove godine jubilej 100 godina srpske košarke, kroz svih ovih 100 godina Čačak je iznedrio mnoge talente i od tada i čuveni mit. Ko opere ruke u Moravi – postaje dobar šuter i dobar košarkaš, tako da sam se ja, ali i svi mi kupali u Moravi, a ne samo prali ruke. Ali, naravno pakleni trud i napor je uložen da budem ovde gde sada jesam – započeo he Avramović svoju priču za Sportal.
Srbija je živela svoj san tokom te dve nedelje Svetskog prvenstva. Vratio se taj kult reprezentacije i svuda se osećao duh jedinstva, a najlepša slika u svet poslata je sa dočeka ispred Gradske skupštine gde smo bili svedoci osmeha, suza, ali i neverovatnog osećaja ponosa koji su ovi momci u nama probudili. Toga je svestan i Avramović.
– Počev od od one nedelje kad smo osvojili srebro, ovo su dve nedelje najlepše u mom životu. Doček u Beogradu je bio fantastičan. Tog utorka sam prvi put izašao na balkon, stvarno smo bili dočekani i primljeni od strane svih na najlepši mogući način i u Beogradu i u Čačku. To su stvari koje ću pamtiti celog života i hvala svima na tome. Hvala im što su prepoznali način na koji smo se mi borili za našu reprezentaciju. Šta da kažem, ja sam Čačanin i dočekan sam u osnovnoj i srednjoj školi i stvarno nisam verovao da to može da bude tako, toliko dece. Stvarno nisam verovao i ne znam koliko, skoro 1.000 ljudi je došlo na trg da nas pozdravi. Uživao sam i bio sam baš emotivan.
Kakav odnos imaju Aleksa Avramović i Novak Đoković?
– Mi smo se upoznali u Monaku kad smo igrali sa Partizanom utakmicu. To je jedini put da smo se videli i sad na prijemu je bio drugi. Preko Instagrama smo možda razmenili nekoliko poruka. Novak je simbol Srbije i svi ti trenuci koji je proveo sa nama, svako je želeo na neki trenutak da ga ukrade, barem na sekund, jer zna se šta je sve uradio za Srbiju i za srpski sport. On je najveći srpski sportista svih vremena. I kad kažem da je najveći sportista uopšte svih vremena to je zbog načina na koji on reprezentuje svoj narod i sport, tenis uopšte. Suvišno je pričati o njemu, tako da je on pravi uzor, kako sportista treba da izgleda, kako da se ponaša i kako da funkcioniše.
Nikada Čačanin nije krio svoju privrženost religiji. Svako svoje izlaganje tokom Mundobasketa završavao je sa “slava Bogu”, krstio se pred ulazak na teren, pred šutiranje penala. I vidi se da to radi iz srca.
– Nije to nešto što ja radim namerno, to je stvarno spontano. Religija je stvar koja kreće iz porodice. Moja majka je ta koja mi je ubacila veru.Od kad sam se rodio, išao sam u crkvu tako da sam samo nastavio to i Bogu sam zahvalan za sve. To je stvarno prelepo i mislim da je lep način da se neko dete razvija kroz odlaske na liturgiju u crkvu i proslavljanje slave, Božića i Vaskrsa kod babe i dede. To su prave vrednosti i neki trenuci koje ja pamtim iz detinjstva i trudiću se da i svoje potomke, Bože zdravlje, tako vaspitam.
Njegova okrenutost ka Bogu ogleda se i kroz post. Avramović posti čitav post i prema njegovim rečima, to mu je potpuno normalno i ne predstavlja nikakvu žrtvu.
– To je za mene apsolutno normalno i za mene ne predstavlja nikakvu žrtvu. Sasvim normalno funkcionišem, radim sve isto kao ostali hrišćani. Ni u čemu ne oskudevam, ali nisam od starta postio ceo post. Kad sam bio mali, postio sam po nedelju dana, a sada je već drugačije kada sam odrastao.
Ako bismo mogli u jednoj reči da opišemo “orlove” koji su nas predstavljali u Manili, to bi bilo zajedništvo. A s tim se u potpunosti slaže i Aleksa.
– Nikada nisam u životu igrao sa timom kao što je ovaj i to je stvarno nešto što ponavljam. To je nešto što ponavljaju svi oni momci sa kojima sam delio svlačionicu svih ovih nedelja. Počevši od Pazove. Stvarno, pakleno smo trenirali i radili, treninzi su bili toliko intenzivni da su to zapravo i bile male utakmice. Mi smo se od prvog dana Pazove pripremali kao da je Svetsko prvenstvo za nas počelo i to je bio ključ uspeha. A sve ostalo je nešto što nas je zbližilo – to vreme koje smo provodili zajedno van tih treninga, mi smo stvarno iskorišćavali na najbolji mogući način. I ta Borišina povreda nas je naravno, dodatno zbližila. Želeli smo oduvek da obradujemo naciju, a sa njegovom povredom fokus nam je bio i znali smo koliko bi njemu značilo da za njega osvojimo medalju i da njega obradujemo u najtežim momentima u njegovom životu.
Boriša Simanić je na utakmici protiv Južnog Sudana zadobio nezgodan udarac laktom te je podvrgnut operaciji i odstranjen mu je bubreg. Nacija je ostala šokirana tom vešću, a Aleksa je istakao da niko iz tima nije imao predstavu da tako može da se završi.
– Nismo imali predstavu da to može biti tako opasno i da može organ zapravo da dođe u takvu opasnost na kraju da bude izvađen. Prava reakcija profesora Radovanovića, koga ovog puta pozdravljam i zahvaljujem za sve što je uradio za nas i svih ovih godina. U reprezentaciji je čovek koji je tako instiktivno reagovao. Odmah je poslao Borišu u bolnicu gde su urađene te dalje analize. On je u toku noći operisan po hitnom postupku, jer je to moralo da se obavi. Posle toga, morao je da mu se taj povređeni bubreg odstrani, jer je stvarao probleme. Sve nam je to profesor objašnjavao. Optimisti smo jer se Boriša oporavlja i sve to ide u izuzetnom smeru. Sve smo bliži tome da će se vratiti na teren i kako dobijamo informacije raznoraznih ljudi koji su imali sličan problem, mnogo njih je nastavilo da se bavi svojim sportom. Tako će i Boriša, naravno. Zna koliko mi svi njega volimo i koliko je on bio značajan za nas. Prava je momčina.
Simanić se zajedno sa ostatkom tima vratio u Srbiju, istim avionom. U jednom momentu, tokom leta, Boriša je ustao i prišao ekipi, a taj trenutak je ostao zapečaćen.
– Šta da vam pričam? Tada je već mogao da hoda, naravno uz dozvolu lekara, pošto je iz bolničkog kreveta bio transportovan u avion. Došao je do nas. Mi smo prvo prišli njemu, a onda je on želeo da prošeta do nas. Želeo je da nas vidi, pričali smo. Bilo je baš emotivno, on je svakako deo tima i jedan od nas 12. Ali, i najveći od svih nas koji smo bili tamo.
Ogroman uspeh naše košarkaške selekcije možda delimično može da odgovori na sve popularnije pitanje – treba li nam stranac u reprezentaciji?
– Imam svoj stav, ali ne treba uopšte da ga izlažem. Svakako, znam da Srbija kad god pošalje 12 igrača to 12 trenutno najboljih koje mi imamo i spremnih da za svoju reprezentaciju pruže maksimum i da pokušaju da obraduju naciju.Prošle godine smo imali smo nesreću gde je Italija imala najbolji dan, možda u njihovim životima. Mi smo imali samo jedan loš dan koji su oni iskoristili. Da se to nije desilo, ja mislim da bi uspeh bio i prošle godine sigurno ovakav ako ne i veći, jer mislim da smo imali sjajan tim i tada. Ali, ovo je kruna. Ovo je godinu dana posle, sličan tim sa više iskustva, zajedničkog igranja i rezultat je došao. Sledeće godine isto očekujem, da ćemo imati veće šanse za medalju nego što smo imali ove godine, jer će tim biti stariji za godinu dana. Više vremena će provesti zajedno i znaćemo se. To je to kad se ukapiramo i kad znamo šta ko donosi ekipi, kad znamo šta ko radi za tim, znamo selektora, pomoćnog trenera i stručnog štaba. Tako da mislim da će sledeće godine put biti lakši, ali opet i pakleno težak, jer je mnogo teško osvojiti medalju pored najboljih igrača na svetu.
Svojim fenomenalnim rolama, načinom na koji se borio za svaku loptu i “ginuo” na parketu zauvek je promenio pogled nacije. Ipak, o sebi je najmanje želeo da priča.
– Mi smo imali tri lidera po meni na terenu. To su bili Stefan Jović kao plejmejker, Bogdan Bogdanović kao kapiten i najbolji strelac i Milutinov kao najbolji centar na Svetskom prvenstvu. I to su bila naša tri igrača i baza svega ostalog. Mi, ostali uključujući i Borišu, mi smo bili radilice i znali smo šta radimo na terenu i šta se od nas očekuje. Taj pritisak na lopti, koji se očekivao od mene i Dobrića je morao da bude na maksimalnom nivou i hvala Bogu da obojica imamo tu energiju da možemo da pritiskamo igrača, da možemo da im krademo lopte, da možemo da ih izbacujemo iz njihove komfor zone nekom našom agresivnošću, što je samo po sebi velika beneficija. Mi smo znali sa te neke taktičke strane, ako vršimo konstantan pritisak na loptu da neće moći lako da postavljaju svoje kretanje, neće moći da rade ono što su što su zamišljali. Bilo je teško, ali smo uspeli svih 40 minuta svake utakmice.
Mnogi od izabranika Svetislava Pešića dobilo je prvu priliku da predstavlja Srbiju u svetu, te je bilo jasno da će dati sve od sebe da to bude na najbolji mogući način.
– Mnogima od nas je bilo prvo takmičenje i želeli smo da napravimo instant rezultat, jer ko zna kad ćemo biti ovom sastavu i da li ćemo svi biti zdravi. Ja prošle godine nisam mogao da dođem, Stefan Jović nije mogao da dođe, Milutinov se razboleo, Vanja se razboleo neposredno uoči turnira. Mnogo igrača nije bilo. Ni sad mnogi igrači nisu nisu mogli da dođu. Što se tiče finala, zna se zašto nismo mogli da ga iznesemo na pravi način. Mile je igrao povređen, on je bio najbolji centar. On je najbolji centar u Evropi i bio je najbolji centar Svetskog prvenstva bez ikakve konkurencije, što je i statistika pokazuje. Ognjen Dobrić je bio ključan, radio je ono što vi ne vidite, a to je sve. On je radio sve na terenu i mnogo mi je bilo žao, što nije igrao finale jer stvarno mi je jedan od najdražih saigrača. Mnogo vremena sam provodio sa njim i znam koliko mu je to značilo i znam da je njemu bilo prvo takmičenje, kao i mnogima od nas i mnogo mi je bilo žao. Znam da bi na njegovo prisustvo donelo i zlato.
Iako se Srbija vratila iz Manile sa srebrom, onaj najvažniji cilj je ispunjen – plasman na Olimpijske igre koje se naredne godine održavaju u Parizu.
– Igraćemo na OI, obezbedili smo plasman i pokazali da smo trenutno među najboljim selekcijama sveta. Ostavili smo iza nas Kanadu, koja i dalje pričam, najbolja naša utakmica. Protiv Litvanije i Kanade. Kanada je bila apsolutni pretendent za svetsku titulu, a mi smo pokazali da smo bili bolji.
Dilona Bruksa je „stavio u džep“, a nije dobio priznanje za najboljeg defanzivca
– Ja znam ko sam i šta sam, ne treba mi priznanje. A Bruks je fantastičan igrač i karakter. Imao sam priliku da ga vidim u hotelu. Potpuno je zasluženo dobio to priznanje. Momak igra sa 1.000 posto sebe. Svaku utakmicu čuva najbolje igrače i plus je i efikasan u napadu. Tako da, nemam pojma zašto toliki hejt ima u NBA. On je stvarno fenomenalan igrač.
Ono što je tokom Mundobasketa svima zapalo za oko jeste njegova energija. Izgleda da mu je pored “krađe lopti”, Bog dao i nju, ali prema rečima njegovog brata, dosta se tu umešala i genetika.
Godine 2015. Aleksa je dobio poziv za univerzitetsku reprezentaciju. Uopšte mu se nije nadao, ali je još tada znao da bi to mogao da bude prvi korak ka seniorskom timu.
– Tada sam prvi put kročio u reprezentaciju. U najranijim danima su se održavali ti neki kontrolni treninzi gde se skupljalo mnoštvo dece, na stotinu dece iz Srbije koja su bila talentovana. To je bio pokušaj da se od nekih igrača naprave košarkaši sa karijerom. A taj poziv za univerzitetsku reprezentaciju je bio moj prvi dodir sa tim. Ipak, daleko od toga da je to bio presudan korak. Snaga volje je to pogurala, kao i mnogo sreće. Mora čovek i nju da ima da bi bi došao u mogućnost da brani boje reprezentacije na svetskom takmičenju. Tu je mnogo faktora koje treba da utiču i da te, Bože zdravlja, povrede zaobiđu i da si u datom trenutku u dobroj formi da bi kao igrač činio tim.
Košarkaši Partizana ostali su bez trofeja na Superkupu ABA lige pošto su u finalu poraženi od Studentskog centra. Ipak, sezona još nije ni počela, te crno-beli imaju još malo vremena da se pripreme za istu.
– Imamo više igrača u rotaciji nego prošle godine, što je svakako sjajno. Ne znam da li će Partizan dovoditi još igrača. Mislim da će to izgledati dobro, ali tu je isto mnogo faktora da bi sezona bila uspešna. Moram da kažem da mi je mnogo žao što Dante Egzum neće igrati sledeće godine u Partizanu. To je po meni nenadoknadiv igrač. Šta je radio, prvenstveno svojom pojavom, svojom dobrotom i svojim poštenim radom. Nikad nije poleteo u visine. Dečko je za primer i za poželeti za saigrača, jedan od najboljih momaka s kojim sam imao priliku da delim svlačionicu. Zato mislim da je on nenadoknadiv. I, takođe, Jama i Matijasa mi je žao što neće biti sa nama. Prošle godine smo imali jako lepu hemiju. Normalno je da će da se naplate dobre sezone i finansijski. Oni su imali fantastične sezone i normalno je da imaju želju i potrebu za promenom sredine. Njihovi ciljevi sa Partizanom su na neku ruku bili ispunjeni osvajanjem te ABA lige i plasmanom na Top 8. Bili smo na korak do F4. Znamo svi šta se sve dešavalo tada.
Aleksa je karijeru počeo u Borcu iz Čačka, a onda je mesto pod košarkaškim nebom tražio u inostranstvu. Govorio je da će se u Srbiju vratiti onda kad se bude vraćao u Borac, ali je onda usledio poziv najtrofejnijeg trenera u Evropi, Željka Obradovića.
– Rekao je da će biti trener Partizana i želeo je da mene vidi u timu. Bilo je tu još nekoliko igrača iz reprezentacije koje je on želeo da potpišu. Ja sam svakako u tom trenutku bio slobodan igrač i rekao sam mu da se fokusiram na reprezentaciju, da mi je to prioritet broj jedan, ali svakako poziv Željka kao Željka i kao jednog od najtrofejnijih evropskih trenera i kao neko za koga su mi rekli da, ako bih imao priliku da sarađujem, da to moram da iskoristim jer ću stvarno mnogo naučiti. Nisam pogrešio i stvarno sam mnogo naučio, tako da to je definitivno njegov poziv uticao na to da dođem u Partizan.
Mnogo se pisalo o promeni pozicije Avramovića – sa dvojke na keca. Ipak, on smatra da je to malo izvučeno iz konteksta.
– Uvek sam ja igrao i na poziciji jedan i na poziciji dva. Znao sam podjednako da pokrivam obe pozicije. Na primer, Stefan Jović je majstor da postavi tim, da odradi, to je jedan od najboljih plejmejkera koji je ikada imala ova reprezentacija i kažem, mnogo sam naučio od njega uz ovaj ovde period, jer je fantastičan igrač. I kažem, to je neki prototip plejmejkera o kome treneri maštaju da ga imaju.
Kada govorimo o mentalitetu Alekse Avramovića, možemo da ga opišemo kroz dve situacije – promašeno zakucavanje protiv Burse u Evrokupu i 33 poena u derbiju protiv Crvene zvezde. Nijedna od te dve situacije nije mnogo uticala na Aleksu, koji je nastavio da radi istim žarom kako bi došao do nivoa na kom je danas.
– Što se tiče utakmice sa Bursom, nisam se potresao previše, znao sam da sam dao maksimum. Dobro je da se to desilo meni. Jer to je to… Moj mentalitet dozvoljava takvu grešku, u smislu – imao sam čisto polaganje, želeo sam u tom trenutku da zakucam, ostao sam kratak. Godinu i po dana kasnije, ja se toga i ne sećam. To su velike stvari koje su se desile u mojoj karijeru u Partizanu. Željko mi je puno pomogao, ja sam bio spreman na žrtvu, da učim, da radim i učiću celoga života i uvek ću biti spreman na žrtvu, kao i svi košarkaši. Taj proces pravljenja igrača nikada neće stati u karijerama košarkaša.
Morali smo da pitamo Aleksu kako je to kad se spoje dva Čačanina, a njegov prvi odgovor nas je pošteno nasmejao.
– Turbulentno – nasmejao se.
– On ima svoj svoj stil stil treniranja i edukovanja koji sam ja potpuno prihvatio. On zna kakav sam ja mentalitet i kakav je moj sklop kao igrača. Velika stvar je da smo se mi našli i uzajamno se cenimo i poštujemo. Imamo veliko poštovanje jedan prema drugome i znamo koliko smo jedan drugom pomogli za ove dve godine. I ja kažem, jedva čekam da nastavimo dalje.
Kada pomislite na Avramovića, prvo vam ono sada već čuveno “Aleksaaaaaaaaaa” padne na pamet. Prvotimac crno-belih nije bio svestan koliko će taj momenat postati viralan na mrežama.
– U tom trenutku nisam imao pojma da bi to moglo toliko daleko da ode, niti pratim te društvene mreže, niti koristim. To je jedan od načina Željkovog izražavanja. Kad je tad vikao nisam se potresao, bio sam fokusiran na utakmicu – prisetio se toga Aleksa u razgovoru za Sportal.
Na dočeku košarkaša ispred balkona videli smo sliku koja treba da bude primer za zdravo rivalstvo. I navijači Zvezde i navijači Partizana zajedno su uzvikivali imena svih reprezentativaca, bez obzira na njihovo klupsko opredeljenje i angažman.
– Srbija ujedinjuje i ništa se bitno nije promenilo. Svako navija za svoje klubove i to je opredeljenje ljudi takvo da neko će navijati za Partizan, neko će navijati za Zvezdu, a svi ćemo navijati za Srbiju. Tako da, to je neko pravo rivalstvo i mislim da tako treba da bude. Jednostavno, rivalitet postoji svuda u svetu. Imamo i Olimpijakos i Panatinaikos i pretpostavljam da kad igra grčka reprezentacija, svi su zajedno u kafićima i restoranima. Šta ja znam, Real i Barsa, Boka i River… Mnogo, mnogo gradskih rivalstava ima na svetu. To je tako, mi imamo jednu od, da kažem, najboljih tih gradskih rivalstava, gde ceo svet prati te naše utakmice. Ono što je najvažnije jeste da ostane na nivou zdravog rivalstva. Da posle sezona, na leto svi zajedno navijamo za Srbiju.
Ipak, ono što sija mnogo jače od bilo koje medalje jesu deca koja sa oduševljenjem skandiraju imena naših reprezentativaca dok gađaju na koš.
– Ako smo mi to uradili kao reprezentativci, ako smo decu vratili na koševe, to je najbolja, najlepša moguća poruka i najlepše moguće dostignuće za sve nas. Srećni smo ako je tako, jer znam koliko smo mi bili srećni kad se desio taj Indijanapolis, pa onda ta 2014. Mislim da je lepa slika poslata i u svet, i u Srbiju, i u školska dvorišta, i u školske sale, tako da nadam se da će doći do ekspanzije. To je na kraju mnogo važnije od svega ostalo.
Na kraju, razgovor smo završili izrazivši nadu da ćemo narednih godina gledati neke nove Avramoviće, Bogdanoviće, Dobriće…
A Aleksa nas je tu prekinuo rekavši:
– Ne morate mene da spominjete, ja sam običan igrač i čovek.
No, mi znamo da je biti čovek ono najvažnije, tako da je Aleksa sve samo ne “običan”.
UDARNA VEST.rs (Blic sportal.rs)
