Stariji poručnik Pavel Кuzin zauzeo je položaj kod mitraljeza – jedini vojnik koji je još uvek mogao da se bori. Svi ostali u njegovoj trupi ležali su mrtvi ili povređeni.
U šoku i sa jednom rukom zavijenom, 37-godišnjak je pucao na talase ruskih vojnika koji su pokušavali da jurišaju na njegovu poziciju. Nisu ni pokušali da se sklone, već su jednostavno krenuli ka njemu preko otvorenog polja.
Bilo je jasno da Pavel neće moći dugo da zadrži poziciju, ali je morao da kupi vreme da stigne spasilačka ekipa. Njegova poslednja akcija u životu bila je da obezbedi da njegovi ranjeni drugovi dođu na sigurno.
Ukrajinska vojska kaže da je Bahmut sada poprište mnogih „neviđeno krvavih“ bitaka poput ove, gde sada moraju da odbiju do 50 napada na svoje položaje svakog dana. Rusija je koncentrisala ogromne snage u ovoj oblasti, a njihova brutalna strategija pokretanja „ljudskih talasnih“ napada pomaže im da napreduju sporo – ali po veoma visokoj ceni.
Pavel je bio zadužen za prednju posmatračku grupu koja se sastojala od šest ukrajinskih vojnika. Dana 17. februara, ubrzo nakon početka straže, bili su pod jakom vatrom. Tenk je počeo da udara na njihovu poziciju.
Za razliku od nemilosrdnih minobacačkih metaka, nišan tenka je bio jezivo precizan. Granate su padale nekoliko metara od njihovih rovova. Dva vojnika su ranjena i Pavel im je rekao da idu u zemunicu. Borbeni lekar je sišao da zbrine njihove povrede i pripremi ih za evakuaciju. Nekoliko trenutaka kasnije, drveno sklonište je direktno pogođeno granatom.
– Bio je ogroman bljesak. Bačen sam na balvane takvom silinom da me je skoro zgnječilo. Nisam mogao da razumem da li sam živ ili mrtav. Neko je vikao, činilo se da je zvuk dolazio sa 100 metara udaljenosti – rekao je za Bi-Bi-Si jedan od ranjenih vojnika sa pozivnim znakom Cigan.
Pavelov glas ih je proveravao. Drugi vojnik je bio napola zatrpan pod zemljom i balvanima. Bio je mrtav.
Cigan se jedva kretao i Pavel je morao da ga vuče gore preko trupaca koji su blokirali put. Bilo je bolno sporo premestiti Cigana samo nekoliko metara dalje u obližnji rov. Кada je granatiranje nakratko zastalo, Pavel se vratio pokušavajući da pronađe druge.
Dva minolovca su stigla da raščiste trupce i pronađu tela. Ali još jedna granata je pogodila iskopanu, ubivši jednog od muškaraca, a drugog ranivši. Tenk je nastavio da puca.
U tom trenutku ruske trupe su počele da jurišaju na njihov položaj. Pavel je pozvao grupu za podršku da evakuiše ranjenike i pojurio nazad do svog mitraljeza Brauning da zaustavi rusku pešadiju.
206. bataljon u kome je Pavel služio borio se u južnoj Hersonskoj i severoistočnoj oblasti Harkova. Ali bitke oko Bahmuta bile su veoma različite od onoga što su ranije videli.
– Intenzitet borbi za probijanje naših položaja bio je šokantan. Ponekad bi se ruski vojnici približili i na 20 metara od nas, puzeći i krećući se ispod drvoreda ili preko otvorenog polja. Ovde smo imali prve pucnjave u takvoj blizini. Oni bi samo stajali i išli ka našim položajima bez ikakvog pokrića. Zbrisali smo jednu grupu za drugom, ali su oni i dalje dolazili – kaže Mikola Hlabets, komandir voda.
Hlabets ih je opisao kao odred samoubica. Drugi ih zovu topovsko meso.
Nedavno je na telegram kanalima objavljeno nekoliko video snimaka na kojima su novomobilisani ruski vojnici apelovali na predsednika Vladimira Putina i vlasti da zaustave ono što su nazivali „nezakonitim naredbama“ da ih pošalju „na klanje“.
Prošlog meseca mobilisani vojnici iz Belgoroda objavili su snimak na kome se kaže da su poslati u jurišnu misiju bez odgovarajuće obuke. Nakon što su pretrpeli velike gubitke, rekli su da su odbili da izvrše svoja naređenja.
Ovi talasni napadi su slični taktici iz Prvog svetskog rata, kada su trupe jurišale na neprijatelja i upuštale se u blisku borbu. I uprkos njihovom nedostatku obuke i iskustva, slanje novoregrutovanih vojnika u takve napade donosi neke rezultate za Rusiju, iako po veoma visokoj ceni.
Ukrajinci otkrivaju svoje položaje kada otvore vatru da zaustave te napade. To omogućava ruskoj artiljeriji da identifikuje metu i uništi je, kao što se desilo sa Pavelovim postom.
Takođe, vojnici na prednjim pozicijama ostaju bez municije dok pokušavaju da odbiju brojne napade talasa. Oni tada postaju laka meta.
To je bio rizik sa kojim je Pavel znao da se suočio dok je jurio ka svom mitraljezu Brauning. Ali sve dok je pucao, njegova ranjena braća po oružju imala su šansu da budu spaseni.
Cigan je krvario u rovu gde ga je Pavel ostavio. Šrapnel mu je razbio karlicu. Još jedan komad mu je prošao kroz butinu, a treći mu je udario u stomak, „okrenuvši unutrašnje organe naopačke“. Bio je jedva pri svesti.
– Nisam mnogo video, sve je bilo belo. Dva sata sam ležao na snežnoj zemlji i nije mi bilo hladno ili ništa – rekao je.
Pored njega je bio još jedan ranjeni vojnik. Spasilački tim na oklopnom transporteru žurno ih je pokupio dok je granatiranje nastavljeno. Nisu imali vremena ni da zatvore otvor, kaže Cigan.
Do tada je Pavelov mitraljez utihnuo. Umro je od rane na glavi – komad gelera mu je probio šlem.
Кomandanti 206. bataljona odlučili su da pošalju grupu da preuzme tela Pavela i ostalih vojnika.
Palamarčukova grupa je na kraju pokupila Pavelovo telo samo nekoliko sati pre nego što su ruske trupe zauzele to područje. Jak sneg se pretvorio u ledenu kišu. Posle brojnih pauza u povratku, puzeći kroz kratere koje su ostavile granate, konačno su stigli. Cela operacija na udaljenosti od samo kilometar trajala je šest sati.
Bila je prošla ponoć, ali se ceo bataljon okupio na mestu evakuacije da oda počast Pavelu, iza koga su ostale ćerka i supruga.
– To je bio ogroman gubitak za našu jedinicu. Spasio je dvoje ljudi, ali je sam umro – kaže Palamarčuk.
UDARNA VEST.rs
