U kratkoj, ali prilično preciznoj analizi uloge turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana u ukrajinskoj krizi i tursko-ruskih odnosa, britanski Telegraf podsetio je da je ruski car Ivan Grozni 1568. godine po prvi put poveo svoju vojsku u bitku protiv Osmanskog Carstva. Tokom narednih 500 godina, te dve moćne sile borile su se jedna protiv druge u ne manje od deset krvavih ratova, ostavljajući u bitkama bezbroj mrtvih, pri čemu je Rusija dobila kontrolu nad velikim delovima teritorija od Krima do Kavkaza.
Petsto godina kasnije, kada je Moskva zapela u svojoj rastućoj katastrofi s ratom u Ukrajini, njena stara suparnica Turska iskorišćava krizu koju je Kremlj sam izazvao, kako bi vratila „sat unazad“.
Na slavljeničkom skupu prošle nedelje, Erdogan je objavio da sviće „vek Turske“, obećavši da će svoju zemlju ponovo da učini silom nakon decenija relativnog pada. Iako uglavnom krije svoje divljenje prema snazi Osmanlija, njihovoj regionalnoj dominaciji i tradicionalnim islamskim vrednostima, čini se da turski predsednik namerava da sledi njihov put, piše The Telegraph, a prenosi Jutarnji list.
Erdogan se istovremeno suočava s ključnom trkom za reizbor početkom naredne godine i to u trenutku pogoršanja ekonomske krize tokom koje je inflacija u toj zemlji skočila na 85,5 odsto, a cene hrane i osnovnih potrepština rastu daleko brže od plata. Tražeći u inostranstvu odgovore na probleme kod kuće, Ankara se nameće kao nezaobilazan faktor širom istočne Evrope i središnje Azije u sklopu napora da osigura distribuciju energije, pojeftini uvoz i ojača svoju poziciju. A to znači prodor u rusku sferu uticaja i interesa.
U severnoj Siriji turske trupe pripremaju se za novu ofanzivu protiv kurdskih boraca u sklopu nastojanja da osiguraju teritoriju na kojoj će da smesti desetine hiljada izbeglica koje su u njihovu zemlju došle bežeći od građanskog rata. Taj plan je doveo Ankaru u sukob s Moskvom, koja podržava brutalnu vladu sirijskog predsednika Bašara Al Asada i ne podnosi da neka druga spoljna sila gazi po njenom terenu. Ipak, čini se da Kremlj, već previše opterećen svojom „specijalnom vojnom operacijom“ u Ukrajini, ne može da čini ništa nego da upozorava.
U skladu s tim je na Kavkazu Erdogan podržao svog bliskog saveznika Azerbejdžan u eskalirajućem sukobu sa susednom Jermenijom, koja je članica vojnog saveza Ugovor o zajedničkoj sigurnosti – međunarodne organizacije vojno-političke prirode koju su 1992. osnovale pojedine članice bivšeg SSSR-a – predvođenog Moskvom. Kada su azerbejdžanske rakete i granate, od kojih je mnoge osigurala upravo Ankara, počele da padaju na bivšu Sovjetsku Republiku u septembru, Jermenija je kao svoju saveznicu pozvala Rusiju da interveniše. Budući da Kremlj nije želeo da se upliće u još jedan sukob u svom zadnjem dvorištu, ti zahtevi su pali na neplodno tlo, a ruske mirovne snage u spornoj regiji Nagorno-Karabah nisu mogle da zaustave napredak Azerbejdžana.
U međuvremenu u Libiji, nekada srcu otomanske Severne Afrike, Turska i Rusija dugo su se takmičile za uticaj, a bile su na različitim stranama u još jednom građanskom ratu. Međutim, sada su pobunjenici koje podržava Moskva gotovo odustali od svega i uticaj Kremlja opada, dok Turska ubira plodove za nju prekopotrebnim dogovorima o nafti i gasu.
Dok Turska pokušava da popuni vakuum koji je iza sebe ostavila Rusija, sada kada više ne može potpuno da upravlja svim svojim interesima, Erdogan je pažljivo izbegavao da od sebe otuđi ruskog predsednika Vladimira Putina. Turski predsednik je od početka rata u Ukrajini vešto izigravao obe strane kako bi dobio ono što želi. S jedne strane, Turska je isporučila desetine svojih naprednih jurišnih bespilotnih letelica Bajraktar TB-2 bliskom partneru Kijevu, gde su ih ukrajinske snage uspešno koristile za uništavanje ruskih oklopljenih trupa. Istovremeno, Ankara je odbila da uvede sankcije Rusiji, privlačeći k sebi novac i imovinu ruskih oligarha i turista i tako udvostručila uvoz ruske nafte pod embargom.
Promena u dinamici moći nigde nije očiglednija nego u Crnom moru, gde je Turska posredovala u dogovoru koji je Ukrajini omogućio izvoz žita, uprkos ruskoj blokadi njenih luka. Kada je Moskva zapretila da će da se povuče iz sporazuma nakon prošlonedeljnog napada bespilotnim letelicama na njene ratne brodove, Erdoganov poziv bio je dovoljan da se Putin predomisli, očigledno nespreman da odbaci svog povremenog saveznika.
U međuvremenu, Turska je takođe optužena da kupuje ukradeno ukrajinsko žito po sniženim cenama od Rusije, u nastojanju da snizi rastuće cene hrane. Kada je Putin u februaru izdao naređenje da tenkovi krenu u Ukrajinu, jasno je dao do znanja da želi da obnovi dane slave Sovjetskog Saveza kao velike sile. Ipak, dok su mu trupe u Ukrajini zapele i suočavaju se s nizom poraza, još je jedno carstvo – tursko – u usponu i otima Kremlju mesto za stolom, zaključuje The Telegraph.
UDARNA VEST.rs
