Žarko Laušević je igrao u nekoliko projekata koja su snimljena po romanima Vuka Draškovića – „Nož“, „Ruski konzul“, „Aleksandar od Jugoslavije“. Upravo je gospodin Drašković bio gost u emisiji Puls Srbije kada je ispričao mnoge anegdote vezane za velikog i svima dragog glumca.
– Bio je svestran. U toj svestranosti je bila njegova celina. Bilo je knez, princ našeg glumišta. Sjajan pisac, odličan slikar. Pisao je pesme, ja sam neke i čitao. Bio je veliki mučenik. Tragedija koja mu se desila od njega je napravila velikog mislioca. Ja sam sa njim imao najdraže i najduže razgovore. Filozofske I religIjske. O smislu, o besmuislu i o tome ima li ičega nakon ovog života. Često je usred tih naših razgovora umeo da ponovi jedan stih Vitomira, Vita Nikolića koga je veoma voleo: Sunce, hladno mi je! – rekao je Drašković.
Ohrabrio je Lauševića da s ozirom da poseduje literarni talenat pretoči svoju tugu i knjigu, što je na kraju i desilo sa roman: „Godina prođe dan nikad“:
– Nosio je tu nesreću i tu kob koja ga je zadesila u sebi, nosio se sa njom, rvao se. Ja sam mu u Njujorku jednom dao sugestiju: Izbaci to iz sebe, ti sjajno pišeš. napiši. Ubrzo je seo da piše onu sjajnu knjigu „Godina prođe, dan nikad“. Ovaj zadnj roman „Padre idiote“ to je sjajna literatura. Bio je neobično hrabar. Teško je govoriti samo o jednom aspektu njegove ličnosti. Celu ulogu Ruskoga Konzula, lika iz mog istoimenog romana. kojoj se tako radovao odigrao je u bolovima.Tuga ga je senčila.
Rekao je da Laušević nije bio hedonista i da je mnogo voleo dobru priču:
– Celog Njegoša je znao naizust. Uloge u filmu nož po mom istoimeno romanu odigrao je maerstralno. I Alia Osmanovića i Ilije Jugovića, to jest Aliju Osmanovića kad sazna ko je. Napravio je sjajan most između te dve ličnosti u jednoj osobi. Voleo je dobru priču, nije bio hedonista i nije tražio sreću u rasipništvu. Voleo je onaj deo iz Njegoševog dela. Lažni car Šćepan mali kada Turčin razgovara sa Crnogorcem. Turčin mu otprilike kaže kako vi u ovom kršu gde i koza nogu polomi tako lepo govorite, sjajno pričate, a Crnogorac odgovara Turčinu: „Pričanje je duši poslastica ka tijelu vašem gurabije!“ Bii je duhovit, znano je sjajno da ispriča vic. Kad je pričao šale i dogodovštine uvek se vraćao Cetinju. Nosio je Cetinje u sebi.
A tragedija slavnog glumca otpočela je prekidom predstave Sveti Sava početkom devedesetih gde je igrao naslovnu ulogu i nakon koje je dobijao pretnje smrću.
– Prekinuta je predstava i on je bio izložen pretnjama smrću otvoreno. To je bilo vreme smrti. Ratovi su počinjali. On se valjda tada jedino uplašio i kupio je pištolj. Da nije bilo tih pretnji smrću tog pištolja, ne bi ni bilo niti one kobne večeri u Podgorici koja će ga progoniti do kraja života. On je posle četri godine odležanih u zatvoru igrao u Nožu. To je bio Žarko pred kamerom. Kad bi se ugasile kamere to je bio Žarko koji iz tuge i bola nije izlazio. I sad u bolnici pre nego što je izgubio moć govora, ja sam ga zvao i on mi je rekao: Vuče, buće dobro. Rekao sam mu: To to ponavljaš ono što Kosta govori u Herojima Halijarda. To je lik koga je igrao u tom filmu koji doživljava teške nesreće u porodici, ali uprkos tome nejgov odgovor je na sve: Biće dobro.
UDARNA VEST.rs (Kurir.rs)
