„Koliko košta tvoj outfit?“ Ovako se zove novi trend među školarcima, koji pomoću mobilnog telefona i aplikacije sa par klikova otkrivaju koliko novca je neko potrošio na garderobu.
Oni koji nemaju originalno brendirane stvari, bivaju izloženi ponižavanju i podsmehu u društvu i na socijalnim mrežama. Ovakav vid vršnjačkog nasilja ponovo je pokrenuo pitanje – da li treba uvesti uniforme u škole, ili bi to bio samo još jedan pokušaj gašenja požara?
Patike, trenerka ili jakna. Još devedesetih godina bili su uzrok vršnjačkog nasilja. Tri decenije kasnije taj spisak proširio se na kompletnu garderobu. Samo su uloge zamenjene. Nekada su žrtve bili oni koji imaju. Danas su to oni koji nemaju brendirani outfit.
Telefonom se skenira QR kod odeće. Ako ne pokaže da je u pitanju originalni proizvod ili primerak iz neke specijalne serije, dete biva izvrgnuto javnom podsmehu. Pomoću Instagrama ili TikToka i smejanje brzo prevazilazi granice odeljenja i škole, pa često prerasta u psihičko, verbalno pa čak i fizičko nasilje.
– Čini mi se da ta priča o garderobi, dečijim izazove, način kako oni komuniciraju međusobno, zna da bude poprilično težak. I to nas nekako vraća da kažemo da ćemo ovu stvar rešiti tako što ćemo uvesti uniforme – kaže Gordana Plemić iz Udruženja „Roditelj“ u Centralnim vestima „Blic“ TV.
Pojedine škole su samostalno donele odluku o nošenju uniformi. Druge su pak uvele obavezne kodekse oblačenja. Međutim, ni roditelji ni stručnjaci nisu sigurni da je to rešenje, već je pre pokušaj gašenja požara.
– Ako pokušavamo da uniformama prikrijemo društvene nejednakosti, to je zaista smešno. Zapravo kada malo bolje sagledate, ta deca najmanje vremena provode u školskom prostoru, već sve vreme provode na ekranima. A na ekranima nema uniformi, već je obrnuto. Ti programi i društvene mreže diktiraju ne samo kodekse oblačenja i na njima utemeljene razlike, nego čak i telesne razlike – kaže sociolog Aleksa Vukašinović.
Standardi lepote, poželjnosti ili must-have izgleda, koji se nameću, stvaraju sve veći jaz između onih koji su boljeg ili lošijeg imovnog stanja, koje danas sve češće postaje merilo socijalnog statusa.
„Važna je marka, ne empatija“
Stres i pritisak koje dete oseća prenose se i na roditelje, jer su mnogi svesni da čak ni uniforme ne bi promenile njihovu realnost i stvarno stanje društva.
– Hajde da se zapitamo kakve smo mi vrednosti odabrali za naše društvo. Ako smo mi stvorili društvo izrazitih nejednakosti, ako smo stvorili klasno društvo koje je nepomirljivo, ako stvaramo društvo u kojem se dokazujete samo onoliko koliko imate i u kojem je vaša vrednost isključivo vezana za to šta možete da kupite i koliko možete da kupite, pa čemu vi možete da naučite dete? – pita se Vukašinović.
Deci je, po ugledu na roditelje, važniji statusni simbol više nego razvijanje empatije.
– Deca odnosno gotovo uvek, gledaju na starije kako se mi to ponašamo i kako mi komuniciramo i koje su to vrednosti koje mi u stvari promovišemo u našem društvu. Pa iz toga nekako izađe i ova priča da im je važna marka, da im je važna ta vrsta nekog statusnog simbola, a da ne promovišemo neka druga, kao što je znanje, obrazovanje, lepo ponašanje i empatija… – kaže Plemić za „Blic“ TV.
Stručnjaci naglašavaju da je važno menjati ceo sistem iz korena kako bi se ovaj trend ugasio.
UDARNA VEST.rs (Blic)
