Činjenica da su deca i tinejdžeri sve suroviji i to do te mere da čine krivična dela poput napada i ubistava je zastrašujuća, a samo ove godine Srbiju su potresla dva zločina koja su počinila deca mlađa od 14 godina – masovno ubistvo u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i ubistvo Todora Šunjke (75) koji je preminuo od posledica povreda koje mu je naneo desetogodišnji dečak. Klinički psiholog dr Radomir Čolaković objašnjava na koji način i u kom uzrastu se kod dece prepoznaje devijantno ponašanje, kao i na koji način mogu da se spreče tako tragični ishodi.
Svakodnevno pristižu nove vesti o delinkvenciji maloletnika i mlađih punoletnika, a krivična dela su različita. Tako je noćas, zbog bahatog ponašanja jednog tinejdžera, došlo do saobraćajne nezgode u kojoj su teško povređene dve osobe.
Vozač automobila L.Č. (19) je dao gas i pobegao patroli policije koja je pokušala da ga zaustavi. Tokom bežanja od policije došlo je do prevrtanja automobila.
L.Č. je priveden, a ustanovljeno je da je vozio pod uticajem alkohola i narkotika, što je verovatno i razlog zbog kog nije zaustavio automobil kada je za to dobio znak od policije.
Koja deca ulaze u kriminal?
– Na razvoj ličnosti svake mlade osobe utiču tri faktora – nasledni ili biološki faktor, odnosno genetika, socijalni faktori – porodica, vrtić, obdanište, škola, klubovi, umetničke grupe… i aktivnost individue. Mocart nikada ne bi bio Mocart da nije imao genetiku kakvu je imao, da mu otac nije kupio klavir, što je socijalni faktor, i da nije vežbao po 10 sati dnevno. Razvoj ličnosti se razlikuje u različitim sredinama. Sistem vrednosti u nekom društvu utiče na to kako će neko da se razvija – kaže Čolaković.
Kako objašnjava, ukoliko postoji patološka osnova na koju se „nakalemi“ loše vaspitanje sa lošim sistemom vrednosti, šanse su velike da deca postanu deo kriminogene sredine.
– Kaže se da je kod nas poremećen sistem vrednosti – ne poštuju se roditelji, ne poštuje se škola, autoriteti. Ja sam drugačijeg mišljenja. Nije da je poremećen, nego je taj sistem vrednosti već uspostavljen. Mladima su idoli ljudi koji imaju mnogo para, automobile. Tu su donekle i u pravu, to je egzistencija. Ipak, uzori koji se nude su uglavnom poremećene ličnosti, da li su to psihopate ili sociopate. Postoji razlika između psihopata i sociopata kao uzora. Oni imaju, maltene, isto dejstvo. Međutim, sociopate deluju i na one koji nemaju tu patološku osnovu. Sociopata se „neguje“ od malih nogu. Primera radi, imao sam nedavno razgovor sa jednom osnovnom školom. Dečak prvi razred, njegovi roditelji ga guraju sociopatskim putem – govore mu da mora da bude najbolji, da je super, da učiteljica ne sme javno da ga proziva… I on već pravi probleme. Ja u njemu vidim malog dečaka, samo što će tako nešto možda i mnogo ranije da se ispolji. To je sociopata kog društvo i porodica neguju da bude antisocijalan. Takvi uđu u kriminal – dodaje i ističe da se na takvim „podlogama“ gaje budući delinkventi i kriminalci.
Deca nasilna jer imaju pogrešne uzore
Ističe da pogrešni uzori koje deca imaju nisu vredne ličnosti, te da bi se deca i mladi, kada priđu nekom od tih svojih uzora, najverovatnije razočarali. Ipak, mladi od osnovne škole pa nadalje prolaze kroz period identifikacije sa svojim uzorom i imitacije istog i to je neizbežno. Pitanje je samo ko su njihovi uzori.
– Ugledanje na pogrešne uzore može da bude prolazna faza. To su razvojne faze, kao što postoje razvojne faze u životu svakog od nas. Ali, ako neko ostane na toj fazi, pa još proba neko zabranjeno voće druge vrste, on će da se upeca tamo, pre nego na ono što mu roditelji kažu. Roditelji samo donekle imaju dometa – mi iz porodice vučemo patologiju, kulturu, međutim roditelj danas nema vremena da se bavi detetom. Ovo su generacije informatičke tehnologije gde roditelj i ne zna da se bavi detetom, treba mu pomoć. Prave grešku jer prepuštaju sve školi i ne pitaju decu kako je bilo u školi, pitaju samo za ocene. Tako se pojavljuju nasilnici – objašnjava Čolaković.
Dok identifikacija sa ljudima iz kriminogene sredine, s jedne strane, može da bude samo prolazna faza, s druge strane osoba može da se zaustavi u toj fazi i da prevagnu negativni faktori. Kada se to desi, dete postaje osoba koja će u ozbiljnoj uzrasnoj grupi da postane kriminalac.
– Faza može da prođe, čovek postaje svesniji. Roditelji, pa i škola, utiču na razvoj dece. Kod mene su i kriminalci bili na terapiji. Jednog sam pitao da li je istina da ima četiri miliona evra. Odgovorio mi je da to nije ništa, koliko će tek da ima. Ali mi je rekao jednu istinu – da bi dao sve da izađe iz kriminala. Kad se jednom za to plati… Tu dolazi strah od kazne i dobra kazna. Trebalo bi da, ukoliko učenik bude izbačen iz jedne škole, druga škola ne može da ga primi. Neka obnovi godinu. Možda da može da je završi u kazneno popravnom domu, može u nekoj specijalnoj školi. Mora da ima strah od kazne. Da postoji strah od kazne, ne bi se dešavao kriminal, destrukcija, ubistva žena. Ali straha nema. I kad se takvi zločini dele ili se o njima priča na društvenim mrežama, ljudi govore pogledajte koliko ima lajkova, koliko se njih divi takvim ljudima. Po mom mišljenju, to je mali broj lajkova u odnosu na to koliko takvih ljudi zaista ima, koji im se dive, a nisu smeli da lajkuju – ističe psiholog.
Kada je u pitanju genetska predispozicija, dete i dalje može da se izvede na pravi put, ali ne može da se uradi mnogo toga. Ipak, kada su u pitanju oni koji nemaju genetsku predispoziciju, a krenu stranputicom, mnogo može da se postigne vaspitanjem.
– Govori se da nikada nismo imali slučaj kao što je dečak-ubica sa Vračara. Jesmo imali slučajeve, samo nisu imali 14 godina. U svetu je poznat slučaj devojčice od tri godine koja u svojoj genetici ima formiran taj opaki gen za psihopatiju. Međutim, sa njom je radio psiholog, stručnjak, i uspeo je da to danas bude žena koja se bori protiv takvih u kakve je ona trebalo da izraste. Tu se može mnogo pomoći. Ako društvo podržava taj sistem vrednosti na koji se mladi upecaju, to je još veći problem – dodaje.
Cilj je umanjiti nasilje
Problem nasilja u školama i surovosti dece može da se reši samo širom društvenom akcijom, ali i efikasnijom regulativom. Neophodna je, kaže Čolaković, izmena postojećeg zakonodavstva u smislu sankcionisanja učenika koji se agresivno ponašaju. Danas se kažnjava samo grubo narušavanje fizičkog integriteta, kao što su udarci, krađe, narkomanija…
Čolaković smatra da je sasvim izvesno da sredina pothranjuje svaki oblik nasilja, ali da su koreni patologije u samom detinjstvu. Čolaković napominje da se nasilničko ponašanje može da se prepozna već u obdaništu, pa je na nama da ga na vreme uočimo i pratimo.
– Ja ne kažem da mi možemo da uništimo nasilje, ali možemo da ga amortizujemo, smanjimo. Ja sam u praksi imao sličan slučaj, gde je svašta moglo da se desi. Napravio sam jedan softver pre 20 godina koji predviđa kako će koji učenik da se ponaša. Njime nisu bili pokriveni samo loši đaci, već rizični, genijalci i tako dalje. Za 20 dana adaptacije, što je period kada učenik pređe iz osnovne u srednju školu, već sam imao spisak kritičnih učenika, a da ih nisam video, već sam uradio anketu – objašnjava.
Na taj način je, kaže, došao do učenika koji je kritičan i pozvao ga na razgovor. Razgovarao je s njim i opservirao njegovo ponašanje. Napisao je da dečak ima izražene psihopatske tendendije. Upitan od strane direktora škole šta to znači, odgovorio je da je u pitanju rođeni ubica.
– Taj je iskasapio čoveka naparčiće zbog tri dinara u centru Valjeva. Srećom, bio sam uporan, mi smo njega blagovremeno isključili, pozvali smo Centar za socijalni rad, oni su se smejali. I na kraju je ubio čoveka – kaže.
Proceniti profil ličnosti na vreme
Ističe da može da se utiče na razvoj deteta, ali da je ključno da se blagovremeno primeti njegov tip ličnosti.
– Ako na vreme ne vidite šta se dešava, ta osoba će da padne u kandže nekog drugog i oni će od njega da naprave kriminalca. Roditelji sada ni ne moraju da dolaze u školu, kada postoji elektronski dnevnik, ali potrebno je da dođu, da razgovaraju sa priholozima o svojoj deci, njihovim osobina ma ličnosti, da napravimo profil ličnosti svakog učenika. Prevencija je bitna od malih nogu, od obdaništa. Psihopatija, kao i šizofrenija, kreće od najranijeg doba, samo je pitanje kada će da se dogodi ta inicjalna kapisla da se to ispolji. Samo je pitanje kada će naš adolescent kao čičak da se zalepi za neki negativan uzor, a njih ne manjka. Ne smemo da dozvolimo da se to što je neko bio u zatvoru posmatra pozitivno i kao kompliment – dodaje Čolaković.
O delinkventnom ponašanju, kaže, priča. Ističe da je „mnogo spavača koji su profila dečaka ubice sa Vračara. koji možda samo čekaju da počne školska godina pa da se istresu i koji razmišljaju na takav destruktivan način“.
– Potrebni su novi psiholozi u školama. Kada će njih škole da dobiju? Koliko će oni imati vremena da se pripreme za taj posao? Psiholozima koji rade u školama su ruke prilično vezane. Svaki psiholog radi na svoj način, nemaju saradnju, snalaze se. Oni su nespremni za tako teške slučajeve. Kada se desilo ovo u školi na Vračaru, odmah je trebalo da se pregleda dokumentacija psihologa i pedagoga. Forsiramo samo psihologe, ali školama su potrebni i psihijatri. Tu ima bolesne dece. Poremećenost i bolest nije isto. Poremećene ličnosti i šizofrenija nije isto. Za šizofreniju tačno znamo koje su njene faze, a poremećaji ličnosti su nepredvivi. Od takvih osoba svašta možete da očekujete. Psiholozi koji su posle tragedije u Ribnikaru izašli na teren nisu bili spremni. Tako se i desilo da ona profesorica koja je pričala o muzikoterapiji spominje duhove. Muzikoterapija kao psihoterapijski modalitet postoji, ali to je daleko od toga što je ona radila – objašnjava.
Dakle, šansa za poboljšanje situacije kada su u pitanju deca postoji. Ona je u vaspitnim metodama i uvođenju reda u društvene aktivnosti. Deca sa psihologom moraju da razgovaraju na vreme kako bi bila obavljena procena ličnosti. Kada se zločin ili ulazak u kriminogenu sredinu dogode, može da bude kasno.
UDARNA VEST.rs (Kurir.rs/Telegraf)
