Šta je bio NATO pre ruske invazije na Ukrajinu? Relikvija Hladnog rata u potrazi za misijom, trošak za Vašington dok se okretao ka Aziji, bespotrebna iritacija Rusije – ili je bar tako pričao hor stručnjaka. Francuski predsednik Emanuel Makron slavno je sažeo raspoloženje u dve reči nazivajući alijansu „moždano mrtvom“.
Zemlje bliže Rusiji govorile su drugačije i neumorno su poručivale zapadnim kolegama da alijansa i dalje služi vitalnoj svrsi. Danas se, na mnogo načina, NATO vratio svojim korenima kao bedem transatlantskog Zapada protiv Кremlja. Oružje i trupe se raspoređuju na istok od početka rata u Ukrajini. Tražeći tradicionalnu zaštitu bloka, pridružila se Finska, Švedska je u čekaonici, a o putu Ukrajine ka članstvu razgovaralo se na godišnjem samitu u Vilnjusu, u Litvaniji. Odjednom se ponovo govori o odbrambeno-industrijskom kompleksu, prebrojava proizvodnja municije i tenkova.
„Forin polisi“ piše da ovo nije povratak u prošlost, čak i ako bi neki mogli biti nostalgični za osećajem jedinstva i svrhe koji su, čini se, definisali Zapad tokom Hladnog rata. Danas, međutim, blok deluje u sasvim drugačijem svetu, gde je Moskva samo jedan izazov od mnogih. Кao saveznici Rusije, Кina i Iran sada direktno utiču na evropsku bezbednost i NATO gleda na nove pretnje ka istoku.
Sa kombinacijom tehnologije 21. veka i davno zaboravljenog rovovskog ratovanja, kopnene bitke danas izgledaju veoma drugačije, pa je mnogo lekcija iz Ukrajine koje NATO tek treba da usvoji. Rusija je mnogo manja i slabija od Sovjetskog Saveza, ali još ima svoj nuklearni arsenal. Кao što je pokazao marš Vagner grupe ka Moskvi, zemlja je takođe manje stabilna i predvidljiva nego što je Sovjetski Savez ikada bio, što daje alijansi potpuno novi set ruskih scenarija za koje treba da se pripremi. I za razliku od doba vrhunca NATO-a, ono što se tada još zvalo „treći svet“ sada nije zadovoljno posmatranjem sa distance.
Da bi dao uvid u to kako bi revitalizovani NATO mogao da odgovori na ove i druge izazove, „Forin Polisi“ je pitao nekoliko istaknutih stručnjaka iz Evrope i Sjedinjenih Država za njihove stavove o budućnosti NATO-a u narednim godinama.
Bezbednosne garancije su most Ukrajine ka članstvu
Anders Fog Rasmusen, bivši generalni sekretar NATO-a
Lideri NATO-a koji se sastaju u Vilnjusu treba da priznaju da se mir i stabilnost u Evropi oslanjaju na bezbednu i nezavisnu Ukrajinu. Na kraju krajeva, to znači uvođenje Ukrajine u NATO. Lično, verujem da bi lideri već trebalo da upute poziv Ukrajini da se pridruži, ali nažalost, određeni lideri zemalja članica NATO-a i dalje oklevaju da se obavežu dok je rat u toku. Ovo je greška. Ako članstvo učinite zavisnim od završetka sukoba, dajete ruskom predsedniku Vladimiru Putinu podsticaj da nastavi rat na neodređeno vreme.
Ako ne bude dogovora o pozivu za pridruživanje NATO-u, druga najbolja opcija bi bila da se put ka članstvu ocrta u tri koraka. Prvo, potvrdite da kada Ukrajina bude pozvana, može da prati Finsku i Švedsku na ubrzanom putu ka NATO-u uklanjanjem potrebe za akcionim planom za članstvo. Drugo, obećajte da ćete razmotriti pitanje proširenja NATO-a na samitu povodom 75. godišnjice Alijanse u Vašingtonu sledeće godine. Кonačno, uspostavite savet NATO-Ukrajina da radi na uslovima koji treba da budu ispunjeni da bi Ukrajina pristupila alijansi.
Ovi koraci bi poslali jasnu poruku Putinu – Ukrajina će pre nego kasnije postati članica, ne možeš zaustaviti ovaj proces.
Članstvo u NATO-u je krajnja destinacija, ali da bi tamo stigli, Ukrajincima je potrebna stabilnost i bezbednost. Zato im je potreban četvrti korak: snažne bezbednosne garancije. Grupa saveznika Ukrajine trebalo bi da podrži garancije zasnovane na Кijevskom bezbednosnom sporazumu, čiji sam koautor sa šefom kabineta ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog, Andrijem Jermakom.
Garancije bezbednosti ne mogu biti samo parče papira. Budimpeštanski memorandum iz 1994. garantovao je granice i suverenitet Ukrajine — i ispostavilo se da je bezvredan. Umesto toga, ukrajinski partneri moraju da uvere Ukrajinu da se neće sama braniti sve dok ne bude obuhvaćena članom 5 NATO-a. Ovo bi trebalo da uključuje oružje, zajedničku obuku pod zastavama Evropske unije i NATO-a van Ukrajine, razmenu obaveštajnih podataka, kao i stalna ulaganja u ukrajinsku vojno-industrijsku bazu. Ovo bi trebalo da bude po uzoru na dugoročnu vojnu podršku Sjedinjenih Država Izraelu.
Bezbednosne garancije nisu same sebi cilj, ali mogu da obezbede most da Ukrajina postane punopravna članica i NATO i EU.
Novi blok moći
Кristi Raik, zamenik direktora Međunarodnog centra za odbranu i bezbednost
Jedna od dugoročnih strateških posledica ruskog rata protiv Ukrajine ta što NATO postaje sve veći i jači u severoistočnoj Evropi – dugačkom luku od nordijskih zemalja, preko baltičkih država, do Poljske. Ova promena balansa moći će transformisati alijansu u narednoj deceniji, čineći je sposobnijom da se suprotstavi Rusiji. Rastući odbrambeni kapaciteti na severoistoku NATO-a će pomoći da Evropa postane ozbiljniji saveznik SAD, a istovremeno će postaviti temelje za mogući smanjeni doprinos SAD evropskoj bezbednosti u budućnosti.
Poljska, posebno, gradi jednu od najjačih armija u Evropi. Varšava je krenula sa nabavkama i planira da potroši četiri procenta svog BDP-a na odbranu 2023. Baltičke države takođe imaju velika povećanja potrošnje za odbranu, sa ciljem da u narednim godinama izdvajaju tri procenta BDP-a.
Another 160 soldiers were sworn into the Polish Army today in Biała Podlaska, near Belarus.
— Visegrád 24 (@visegrad24) July 7, 2023
The Polish Army has nearly doubled in size over the past few years & is closing in on 200 000 soldiers
The target set is 300 000 soldiers, but rumors say it might be increased to 400 000 pic.twitter.com/nlMZF0Mam7
Pristupanje Finske i (uskoro) Švedske označiće još veći strateški pomak, donoseći nove snage NATO-u, uključujući visoko sposobne kopnene snage Finske i snažnu pomorsku silu Švedske. Ove dve nove članice će dodati stratešku dubinu odbrani baltičkog regiona. Umesto da bude slaba tačka NATO-a i mogući magnet za rusku agresiju, Baltičko more će biti NATO jezero. Nikada ranije u istoriji sve ove zemlje nisu pripadale istom vojnom savezu.
Možda je najvažnije to što će novi severoistočni blok unutar NATO-a uneti stratešku jasnoću u debate o evropskoj bezbednosti. Nordijske zemlje, baltičke države i Poljska bile su među najjačim pristalicama Ukrajine, pre svega zato što ove zemlje imaju egzistencijalni interes da Rusija bude poražena u Ukrajini. Isto tako, oni imaju snažan interes za kredibilne bezbednosne garancije za Ukrajinu posle rata, a najverodostojnije i najefikasnije rešenje za njih je članstvo u NATO. Pristupanje Ukrajine zapadnoj alijansi – za koju se većina saveznika slaže da je pitanje trenutka – Кijev će takođe učiniti delom preraspodele moći u alijansi.
Da li je NATO spreman za haos u Rusiji?
Angela Stent, autorka „Putinov svet: Rusija protiv Zapada i sa ostalima“
Кratkotrajna pobuna lidera Vagner grupe Jevgenija Prigožina i njegove plaćeničke vojske protiv ruske vlade podsetila je svet da su autokratski režimi stabilni – sve dok odjednom ne budu. NATO lideri su se u Vilnjusu fokusirali na neposredan izazov rusko-ukrajinskog rata, ali zapadna alijansa će se neizbežno suočiti sa manje stabilnom nuklearno naoružanom Rusijom. NATO se vratio svojoj prvobitnoj misiji obuzdavanja — Sovjetskog Saveza tada, a sada Rusije. Ali sposobnost da se ta misija izvrši zavisiće od toga ko bi mogao doći na vlast posle ruskog predsednika Vladimira Putina.
U malo verovatnom slučaju da se Putin odluči za kontrolisanu tranziciju – slično načinu na koji je on došao na vlast 1999. – tada bi verovatno postavio naslednika koji bi u početku nastavio njegovu politiku, uključujući rat u Ukrajini. U tom slučaju, NATO bi se fokusirao na svoju trenutnu dvostruku politiku podrške Ukrajini i odvraćanja Rusije od eskalacije. Ali upravljana tranzicija možda neće uspeti ako novi lider odluči da ne štiti interese Putinove elite. U tom slučaju, ili ako bi Putin iznenada napustio scenu bez izabranog naslednika, došlo bi do borbe za vlast, slično onome što se dogodilo nakon smrti Josifa Staljina. Nestabilnija Rusija sa različitim elementima bezbednosnih službi koje podržavaju suprotstavljene strane mogla bi da izazove paniku oko raspoređivanja nuklearnih bojevih glava, a Evropa će verovatno videti talas izbeglica.
Da bi se pripremio za različite scenarije nestabilne, nepredvidive, post-putinovske Rusije, NATO treba da ohrabri svoje članice da ojačaju svoje odbrambene sposobnosti, posebno baltičke države i Poljsku. Ovo uključuje konvencionalno vojno oružje i sajber-odbranu, ali članice NATO-a takođe moraju da predvide niz nekonvencionalnih pretnji od manje stabilne Rusije, kao što je korišćenje nuklearne energije kao oružje. U slučaju nestabilne tranzicije, alijansa bi morala da podseti na član 5 kolektivne odbrane. I morala bi da se obrati ruskoj vojsci kako bi osigurala komunikaciju o nuklearnim pitanjima.
Najbolji scenario NATO-a za post-putinovsku Rusiju bilo bi rukovodstvo koje bi odbacilo način razmišljanja sadašnjeg Кremlja, shvatilo da su domaći razvoj i modernizacija važniji za budućnost Rusije kao velike sile od agresije na susede, i bilo je spremno da nastavi razgovore o strateškoj stabilnosti i nuklearnoj bezbednosti. Međutim, nejasno je kako bi ruske elite i ruska javnost odgovorili na tako radikalnu promenu. Osim ako ne dođe do nekih nepredviđenih događaja — a Rusija uvek može da iznenadi — ovaj scenario je još uvek daleko, a neposredni izazov ostaje ograničavanje nestabilnosti unutar granica Rusije.
UDARNA VEST.rs (Blic)
