SNIMIO SAM JEDAN BLAMANTAN FILM: Miki Manojlović otkrio da li bi igrao u SAPUNICAMA i kako se OSVETIO upravniku pozorišta

Legendarni glumac Predrag Miki Manojlović osvojio je simpatije i mlađe publike kao Car u „Južnom vetru“, ali je njegova priča završena s drugim delom serije. Član ekipe koju predvode reditelj Miloš Avramović i Miloš Biković postao je nakon što je franšizu napustio njegov kolega Dragan Bjelogrlić, što ni za jednog glumca nije lak zadatak.

Posebno je, kaže, ponosan na dve filmske uloge: u „Tragu divljači“ i „Stricu“, a zbog ove druge proglašen je za glumca godine u Hrvatskoj. Za TV Ekran govori i o čuvenim „Otpisanima“, ali i otkriva tajne sa snimanja ostvarenja „Lančana reakcija“ i zašto nije mogao da ode na Kanski festival na svoju prvu veliku premijeru.

Šta je vama najveći utisak sa snimanja „Južnog vetra“?

– Činjenica da možemo da se nosimo s najvećim svetskim produkcijama. U drugoj sezoni serije sve je za mene bilo novo. Putevi kroz koje je do sada prolazio moj lik postali su mi poznati, ali sad se sve promenilo. Veoma sam srećan i zadovoljan što sam upoznao takvu generaciju pisaca i reditelja koji su s nama radili seriju.

Šta se desilo Caru? Da li postoji mogućnost da se vrati u seriju?

– Ne volim da publici kvarim ugođaj gledanja. Priča je dosta složenija, kao i međuljudski odnosi, što je dosta bitno. Serija „Južni vetar“ je u stvari samo snalaženje ili prolaz kroz život na taj vrlo negativan način.

Prošle godine publika je mogla da vidi i film „Trag divljači“ Nenada Pavlovića. Zašto vam je on toliko važan?

– Lepo je što govorimo o njemu jer je prošao ispod radara. „Trag divljači“ ima vrline naracije jednog old fešn filma. Nije se trudio da se dopadne publici nekom novom estetikom. Scenario je napisao Nenad Pavlović, po prozi svog oca Žike, a kao i film ima vrednost za koju nisam siguran da ju je publika prepoznala. Žika u svojim romanima prati porodicu Jokić.

Film je sjajan jer je to porodična drama. Imamo tu službenika DB i razočaranog sina i studenta nakon protesta 1968. kojeg je zajebao Tito. Tu je i ćerka koju je otac namerno uvalio u brak s kolegom da ne bi napredovao u Službi. Moj lik oca tu je drugačiji od onog u „Stricu“ i ima traumu od lapota.

Očekuje nas i istoimena serija.

– Bez serije nekad ne može film da se snimi.

Gledaćemo vas i u filmu „Lančana reakcija“ Dragana Bjelogrlića, u kojem igrate Pavla Savića.

– Nisam video film. Prvo je sniman deo koji se dešavao u Francuskoj, a posle scene na početku priče, u kojima je moj junak. Pavle Savić je bio protivnik stvaranja atomske bombe, ali su država i Ranković bili za. Meni je to zanimljivo jer su svi znali šta se radi u „Vinči“.

Zamislite kakav je ugled imala nekada Jugoslavija kad su joj i Amerika i Rusija dozvoljavale da pravi atomsku bombu. Možete li danas da zamislite neku od ovih novonastalih zemalja da pravi atomsku bombu? Ne možete. Da se naši naučnici nisu tada ozračili, imali bismo atomsku bombu. Pavle Savić mora da postoji. To je mala uloga. A Bjeli je trebala neka malo ozbiljnija pojava.

Spadate li u glumce koji ne vole sebe da gledaju na ekranu?

– Nemam negativan otpor prema sebi na ekranu. Imao sam možda prvi put, kad sam gledao sebe u „Otpisanima“. Dobro je gledati materijal sa snimanja. Nekada to nije bilo moguće, a sad se sve snima elektronski i možete da korigujete ne sebe, nego smisao toga što radite. Neki koji previše gledaju sebe pokvare se (smeh).

Vaše uloge u ostvarenjima „Grlom u jagode“, „Otac na službenom putu“, „Podzemlje“, „Mi nismo anđeli“ danas imaju kultni status. Na koje ste uloge ponosni?

– Nijedna po meni nije savršena, ali ima filmova koji su izdržali probu vremena, kojima vreme nije mnogo oduzelo, ili čak nimalo. Moja prva premijera je bila 19. oktobra 1970. godine. Srećan sam što sam živ. Kad me nešto privuče, onda to radim. U karijeri sam pravio i velike pauze.

Gledaćemo vas i u novom filmu Lordana Zafranovića „Zlatni rez 42“.

– Snimio sam već svoje scene. Radio sam sa svim rediteljima iz te praške škole, ali jedino nisam s Lordanom. Emir Kusturicaje tu najmlađi po godinama, a Zafranović najstariji. Oni su došli posle crnog talasa i promenili istoriju jugoslovenskog filma.

Da li biste snimali sapunice?

– Pravio sam kompromise u životu samo kad sam morao. Snimio sam jedan blamantni film, ali bi i ti to uradio za takvu lovu. Svakom se desi, ali da mu ne spominjemo ime. Nije trebalo da ispadne baš toliko loš. I nije uvek novac glavni motiv.

Karijera se gradi na odbijenim ulogama. Šta niste odigrali, a bilo vam je nuđeno?

– Pobegao sam sa snimanja jednog filma u Rumuniji. Bilo je Bukureštu. Došao sam tamo sa Sicilije. Snimao sam dva dana i moja sreća je bila što nisam potpisao ugovor. Vrlo veliki reditelj je radio svoj film. Bila je francuska ekipa i govorili su mu da ne može da snima u totalima, već mora da se vidi šta se događa. Bio sam u najboljem hotelu.

Bežim do lifta i dolazi producent do mene da moli da se vratim. Nije hteo da se skloni. Čekao me je moj vozač. Bežim na voz. On mi priča da će devojka da ga ostavi ako se ne nastavi snimanje, a ja kažem da hoće. Znam da sam mu dao moj telefon. Uđem u voz. I zatvorio sam se u kola za spavanje da ne može niko da uđe. Sve sam čekao da će neko da me vrati. Na moj telefon stižu apsurdne poruke: „Vrati se, trodupla lova“, prenosi Kurir.!

U pozorištu ste režirali. Hoćemo li vas videti i na filmu iza kamere?

– Kad sam snimao „Vuka Karadžića“, morao sam da uzmem godinu dana neplaćenog odsustva iz pozorišta. Kad mi je film „Samo jednom se ljubi“ bio u Kanu, upravnik Velimir Lukić me nije pustio. Nije dao da se zameni glumac u predstavi i da se skine s repertoara.

Znao sam da će film dobro proći. On mi je posle otvorio sva vrata. Moja osveta upravniku bila je sledeća. Izašle su sjajne kritike u svim novinama i onda sam ga probudio u četiri ujutru i rekao sam mu: „Evo da vam kažem šta piše“, pa sam mu pročitao. Bio je vrlo inteligentan, dobro se snašao, pa mi je odgovorio: „Vrlo lepo, čestitam“. Saša Petrović mi je onda rekao što radiš u pozorištu, idi gradi internacionalnu karijeru.

Poslušali ste Sašu?

– Saša je snimio „Seobe“, koje nikad nisu završene. Moja uloga je dobila veliko mesto u filmu u odnosu na seriju, koja nije snimljena. Govorio mi je: ti nisi za ovde, idi. I Saša Petrović je rođen u Marselju, a moje veze s Francuskom su krvne. Uvek sam se osećao delom francuske i srpske kulture.

UDARNA VEST.rs

Share

guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
Vidi sve komentare