Otac je smrt svog sina smatrao nesrećom, ali ne i ona. Nikada se nije pokajala i osuđena je na smrtnu kaznu
Slučaj iz sedamdesetih godina prošlog veka u Zenici ostao je zabeležen kao jedan od najbrutalnijih zločina u istoriji SFR Jugoslavije.
Sve je počelo kada je u kanjonu Morače, krajem maja 1971. godine, Stipo Č. iz Zenice upravljao kamionom čija je prikolica slučajno zahvatila kabinu teretnjaka u kojem je bio dečak Milenko P. koji je u nesreći poginuo.
Istraga je utvrdila da niko nije kriv za nesreću i sud je oslobodio Stipu. Rajko, otac stradalog dečaka, nakon toga nije ni pomišljao da za nesreću okrivljuje Čalića, ali odluka nije oduševila maćehu dečaka koji je poginuo, Crnogorku Višnju. Ona nije imala mira i odlučila je da se osveti umesto svog muža i plati za krvnu osvetu, podsećaju Novosti.
Ubedila je izvesnog Dragomira Dragana B. – mladog nadničara kojeg je znala iz viđenja – da, za 500.000 tadašnjih dinara ubije jedanaestogodišnjeg dečaka Bruna, Stipinog sina i tako izvrši krvnu osvetu. Veruje se da je za ubistvo znao i otac nastradalog dečaka, Rajko.
Višnja i Dragomir nisu se zadovoljili „samo“ ubistvom. Zločin koji su počinili bio je pravo zverstvo. Ona je iz Crne Gore otputovala za Zenicu, gde se pravila da traži stan za svog sina, a zapravo je planirala zločin i tražila dečaka čijim će ubistvom osvetiti smrt svog posinka, piše Kurir.
Mesecima je pratila dečaka, a zatim je odlučila da napravi još jedan korak. Ušla je u kuću i upoznala ih. Anka Č, Brunova majka, kasnije je izjavila da dotad nije primetila ništa sumnjivo, ali da se dobro seća dana kad je na njena vrata pokucala ova krupna seljanka.
– Na vrata mi dođe žena, seljanka, skide opanke i uđe. Kaže traži stan za sina. I onda je moj Bruno dolazio nekoliko puta i govorio: ‘Mama, mama, ja video onu babu. Pomilovala me po glavi i pita me jesi li ti Bruno?’ Opet kasnije, kaže mama, ja vidio onu babu. Rekla je da će doći da joj opleteš džemper – pričala je Anka dok je još bila živa u jednom intervjuu 2011. godine za portal „Herceg Bosna“.
Dečak je majci često dolazio s pričom kako je sreo seljanku, pa mu je ona nakon nekog vremena rekla da joj više ne spominje tu ženu. Anka je kasnije sebi dugo prebacivala to što nije saslušala sina jer bi možda sprečila Višnju u njenom monstruoznom činu.
Višnja i Dragomir, ispričala je Anka, dolazili su im nekoliko puta na vrata, navodno se rasputujući za stan koji žele da iznajme. Videli su Bruna, upoznali mu navike, otkrili gde i kada ide u školu… Višnja je otišla toliko daleko da je prilikom posete stavila Bruna u krilo, popričala sa njim o školi i pomilovala ga. Anki je rekla kako ima jako finog sina.
– Sačekala ga je tog dana i upitala da je odvede do groblja blizu škole. Bruno nije ništa sumnjao, a na groblju ga je dočekao ubica i izmasakrirao, nakon čega su pobegli. Kad sam videla da ne dolazi na vreme kući, krenula sam prema školi i na putu susrela tu ženu, ali ništa nisam sumnjala. Posle svega, godinama sam molila Boga da me uzme, da ne proživljavam više tu bol i danas prisutnu – ispričala je pre desetak i više godina Anka.
Jedanaestogodišnji Bruno ubijen je sa devet uboda nožem.
Višnja P. uhapšena je u Pljevljima 42 sata nakon ubistva, a nadničar je priveden pravo iz kafane u Nikšiću. On se pred sudom pokajao za učinjeno delo. Višnja nije nikada. Nakon emotivnog i strašnog procesa oboje su osuđeni na smrtne kazne. Treći saučesnik, Višnjin muž i otac deteta stradalog u saobraćaju Rajko P, osuđen je na 20 godina zatvora.
Otac ubijenog dečaka Stipo nekoliko je puta dolazio u zatvor i molio čuvare da ga puste da vidi ženu koja je na tako okrutan način ubila njegovog sina. Stražari ga nikad nisu pustili, a prema jednoj od priča Stipo je navodno jednom prilikom rekao da ne bi imao ništa protiv da se nadničaru smrtna kazna zameni zatvorom. Za Višnju to nije dolazilo u obzir, za nju nije imao milosti.
Četrnaest meseci nakon ubistva, avgusta 1973. Višnja P. i Dragomir B. streljani su negde kod Sarajeva. Bila je to jedna od poslednjih smrtnih kazni izvršenih u BiH. Sahranjeni su u neobeleženim grobovima, u skladu sa tadašnjim zakonima da se ubice sahranjuju ovako da bi se izbeglo stvaranje „kulta ličnosti“. Ni danas se ne zna gde počivaju.
Rajko P, Višnjin muž, odležao je kaznu i izašao iz zatvora. Dočekao je da i njegov drugi sin, kog je imao sa Višnjom, pogine u saobraćajnoj nesreći, piše Nportal.
UDARNA VEST.rs
