Jedna Novosađanka podelila je na društvenoj mreži Fejsbuk priču o sreći koja je naterala mnoge da se zamisle.
Dirljiv status ove žene je podelilo više od 500 ljudi koji govori o iskustvu jedne Milice, porođaju i pravoj spoznaji sreće.
Pročitajte priču koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim:
Mlada žena koja prihvata realnost ma koliko bila teška, koja ne zna za bolje, mrtva u svojoj nemoći da bilo šta promeni.Babica mi donosi njene analize krvi.. Bacam pogled na papir i steže mi se knedla u grlu.Teška anemija, hipoproteinemija.“Znate, nastavlja.. Ovo je devojčica. Zvaću je Anđela. Imam stvari. Sve sam oprala i složila, znate stvarno su ko nove. I pelene, imam i pelene. Nego. nemojte da se ljutite mislim da ću da se napnem.“Napni se Milice“, kažem i gledam u babicu. Svi ćutimo. Nemamo reči. A iznutra nas steže, boli..Hajde Milice, najjače što možeš, napni . Milica sluša, njeno mršavo telo daje svu svoju snagu. i ona se porodi. Beba mršava, ali lepa, plače, crnokosa.
„Dušo, mama te je dočekala. Dušo, dajte mi je da je ljubim“, kaže. Uzima je grli, ljubi i plače od sreće.“Dušo, ti si meni sve. Koliko je teška doktorka“, pita. „Evo samo malo, Milice izmerićemo bebu“, objasnim. Beba je teška 2.200 grama. Terminska beba, beba gladne Milice.“Lepa je doktorka, stvarno je lepa“.“Jeste Milice, lepa…
„Teram babicu da joj donese stvari, da je presvučemo. Babica obara pogled. Odlazi u pripremu i donosi kesu, najlonsku, običnu i u njoj jedna stara spavaćica, jedna kesa uložaka i sapun.“Milice jesi li gladna, žedna?“
„Nisam, ješću kasnije. Ne brinite, ne treba meni mnogo“. I prvi put Milica ima osmeh.Izlazim iz porodilišta. Čeka me nizak čovek. „Ja sam Milicin muž. Da li je Milica dobro?““Jeste“, kažem i gledam ga. Iznošena majica, ali čista, velika trenerka i pocepane patike. Ruke, grube, ranjave. Porodila se i beba je dobro. Srećan je.“Molim vas, dajte ovo Milici“, reče i pruža malu kutiju keksa i sok. „Neka jede, treba da doji, a ja cu doći sutra.. Eto krenulo mi ,imam da radim… Odlazim puna tuge. To je stvarnost. Tu oko mene. Sutradan u viziti, dolazim do nje. Osmehuje mi se. Miriše na sapun, oprane kose u spavaćici sa porođaja, koja je čista. Shvata moj pogled. Gleda me u oči i kaže.“Oprala sam je i osušila se. Toplo je. Vidite“, kaže i pokazuje na stočić kraj kreveta, piše Kurir.
Sokovi, napolitanke, čokolade. „Dale su mi, nisam uzela.. Kažu, jedi Milice vidi kako si mršava a mi debele“. Nameštam osmeh i gledam oko sebe. Ove divne žene iz sobe su osetile da treba da joj pomognu i donele su joj od uložaka do hrane, a da je pri tome ni jednog trenutka je nisu uvredile… Dolazi dan otpusta. Pri polasku Milica dolazi da se zahvali..“Hvala vam na stvarima za bebu. Nije trebalo.“ „Neka Milice, uživaj. Nije to ništa.“ „Hvala , hvala…“A on ih čeka.. Ljubi ih u kosu i daje Milici jednu ružu.. ..Tako se valja… Gledam ih i mislim… Koliko ti stvarno potrebno da budeš srećan ? Zaista ne znam…“
UDARNA VEST.rs
