Muzički producent, kompozitor i aranžer Zoran Tutunović Tutun preminuo je u Beogradu, posle kraće bolesti.
Iza njega je ostalo više od 300 hitova, brojne saradnje sa najvećim imenima domaće estrade, ali i porodica koju je gradio sa suprugom, pevačicom Eleonorom Barudžijom.
Iako njegovo ime možda nije bilo poznato široj publici kao imena izvođača sa kojima je sarađivao, njegov doprinos domaćoj muzičkoj sceni bio je nemerljiv. Decenijama je učestvovao u stvaranju pesama koje su postale deo muzičke istorije ovih prostora.
Sarađivao sa najvećim imenima estrade
Tutun je tokom bogate karijere sarađivao sa brojnim poznatim pevačima narodne muzike, među kojima su Mile Kitić i Nedeljko Bajić Baja. Posebno važan deo njegovog života činili su prijateljstvo i kumstvo sa Bajom, sa kojim je ostvario i značajnu profesionalnu saradnju.
Aranžirao je čitave albume, a među njima je i Bajin album „Čežnja, strast i mržnja“, na kojem je potpisao aranžmane svih 16 pesama. Njegov rad obuhvatao je različite muzičke projekte, a iskustvo i osećaj za zvuk učinili su ga jednim od značajnih stvaralaca koji su oblikovali domaću estradu.
Saradnju sa novijim generacijama izvođača nastavio je i kroz pesmu „100 svirača“, koju izvodi Nemanja Nikolić. Tutun je za ovu numeru potpisao muziku i aranžman, dok je tekst napisala njegova supruga Eleonora Barudžija.
Životna saputnica bila mu je velika podrška
A upravo ljubav prema muzici bila je i deo njegove porodične priče.
Tutun je bio suprug Eleonore Barudžije, pevačice koja je obeležila jednu posebnu epohu jugoslovenske zabavne muzike. Eleonora, nekadašnja mis sporta i članica popularnog dua sestara Barudžija, ostala je upamćena i po nastupu na Evroviziji 1983. godine, kada je sa sestrom Izoldom bila među pratećim vokalima Danijela Popovića u pesmi „Džuli“. Bio je to istorijski uspeh jugoslovenske evrovizijske scene — četvrto mesto, koje je u to vreme predstavljalo najbolji plasman Jugoslavije na ovom takmičenju.
U njihovoj zajedničkoj priči susrele su se dve umetničke biografije: njen glas i scensko iskustvo, njegov stvaralački talenat i osećaj za zvuk. Zajedno su gradili porodicu, dobili dvoje dece i delili svet u kojem muzika nije bila samo posao, već i deo svakodnevice.
Zato je njegov odlazak mnogo više od vesti o smrti jednog muzičara. To je gubitak za porodicu, prijatelje, kumove, saradnike i sve one koji su sa njim delili godine rada, stvaranja i druženja. To je odlazak čoveka čije se ime možda nije svakodnevno pojavljivalo na naslovnicama, ali čiji je rad bio utkan u pesme koje su obeležile živote mnogih ljudi.
Jer to je sudbina velikih aranžera i producenata: njihova imena često ostaju sitno ispisana na omotima albuma, dok njihove melodije i zvuci postaju deo kolektivnog pamćenja. Ljudi pevaju pesme, vezuju ih za prve ljubavi, rastanke, svadbe, kafanske noći i najvažnije trenutke svog života, a iza svega toga stoje ljudi poput Tutuna — ljudi koji su znali kako da emociju pretoče u muziku.
Možda je upravo u tome veličina njegovog nasleđa. Nije stvarao samo za trenutak, niti samo za studio. Stvarao je za publiku, za uspomene, za vreme koje prolazi i za generacije koje će tek otkrivati pesme na kojima je radio.
Porodici, supruzi Eleonori, deci, prijateljima, kumovima i svim njegovim saradnicima ostaje bol zbog odlaska dragog čoveka, ali i ponos zbog svega što je ostavio iza sebe.
A nama ostaje muzika.
Ostaju pesme koje će se i dalje slušati, glasovi koji će ih izvoditi i melodije koje će nas, možda i ne znajući zašto, vratiti u neka prošla vremena. Ostaje ime Zorana Tutunovića Tutuna, čoveka koji je znao da se iza svake velike pesme krije mnogo rada, osećaja i ljubavi.
UDARNA VEST.rs(Telegraf.rs/Kurir)
