Nisam kao klinac shvatao da si jedan od najboljih klinaca u Srbiji. U prvoj deceniji ovog veka su Sport i Sportski žurnal jedini pisali o biserima našeg sporta. Ti si bio često na naslovnoj strani, ali ja nisam kapirao zašto. Nismo odrasli zajedno, bio si daleko od mene, a onda mi je ćale rekao: Idemo da gledamo Nemanju. Od tog momenta si za mene postao najvažniji fudbaler na svetu. Do danas kad si rekao – kraj.
Bilo je teško razumeti šta i gde igraš. Bio sam klinac i znao sam samo za Zvezdu i Partizan. Došao sam na Banjicu i čujem navijače. Pevaju nešto, a dopada mi se. I onda sam čekao taj 77. minut i reči spikera: U igru ulazi igrač sa brojem 27, Nemanja Kojić.
I onda gledam samo tebe, ostali su nebitni. Samo nisam znao što ti niko loptu ne dodaje, kad ne umeju da daju gol, međutim shvatili su izgleda vrlo brzo. Centaršut ide ka tebi, a onda lopta u mreži, iznad mene grme navijači i pevaju od radosti i opet isti spiker. Kaže da si ti dao gol. Au, kakav momenat za mene.
Od tada za mene ne postoji bolji, jer si ti – najbolji.
Bio si jedina reka čiji tok sam želeo da pratim od izvora pa celim njenim tokom. Simbol onoga kad odem iza kuće da šutiram loptu o zid i razlog zašto sam se zaljubio u FK Rad. Da me majka nije grdila svaki put kad sam one članke iz novina vadio iz kutije, verovatno ne bi toliko znao o tebi. Svaki gol Zvezdi, svaka selekcija u dresu Srbije, naslovne u Sportu… Sve sam gledao i pitao se da li i drugi znaju ko je moj brat.
A bio sam ponosan. I onda na prvoj sledećoj utakmici koju sam gledao si opet dao gol. Pomislio sam da sam ti talija. I tako godinama sam željno čekao vikend da vidim hoćeš li igrati, da li će tvoje ime i prezime izaći na onim rezultatima kako bi skakao od sreće. Tad pronaći klip gola i dočekati ga je bilo ravno nemogućem, a ja sam samo to čekao.
Nije mi bilo bitno da li je Ronaldo u Realu, šta radi Mesi, da li Zvezda ima da preživi ili je Partizan opet osvojio titulu. Ne. U mom životu i detinjstvu je bilo bitno hoće li Nemanja Kojić igrati i dati gol.
S tobom sam rastao i ja, ali uvek odvojeno. Viđali smo se samo nekada, a ne svaki dan. Nisi bio deo mog detinjstva kao osoba koja me podizala, ali jesi glavni razlog zbog čega sam ovde gde sam sad. I tada si bio uzor, moj najbolji fudbaler na svetu.
Kad si postao kapiten Rada, tad sam znao da ti nisi „običan“. Ako bih tebe pitao, nikad nisi ni bio. Sve te povrede, izazovi i izbori, golovi i promašaji, maestralni potezi i blamaže – sve sam prihvatao tako da si savršen. Nikad te nisam gledao očima lošeg, ali si morao da imaš bolju karijeru. Zbog svega čega si se odrekao. Zbog onoga što si davao i onoga što si bio.
Ovo je ipak priča sa srećnim krajem. Kao i svaka tvoja. Manje ili više lepa ti si pokazao da se poštenjem, lojalnošću i verom može uraditi nešto o čemu mašta cela Srbija. Recimo odlučujući gol u večitom derbiju. Jer kao što sam napisao i ranije – ti si bio sve, samo ne običan fudbaler.
A kad smo kod onih „izbora“ tu si genijalan. To šta si ti prihvatao i gde si sve odlazio to verovatno niko normalan ne bi. I na kraju si zatvorio krug titulom. Možda ne onom prvaka Srbije, ali si ti neko ko je bio vesnik uspeha, promena i glavna meta vređanja, a opet si sve osvojio.
Bio si moj kapiten. Moj napadač. Moja dvadeset sedmica, devetka, trideset šestica, sedmica (Bože me sačuvaj ovog izbora), sedamnaestica i devedeset devetka. Čovek zbog kojeg su mnogi plakali, radovali se, gubili živce i kosu, ali uglavnom pričali: Ima nešto u njemu, nije on običan fudbaler.
UDARNA VEST.rs (Sportal)
