DA LI OVO TREBA TENISU? Prvi utisak iz Melburna – ponašanje navijača: „Đoković bi vam prvi rekao da to NE RADITE!

Od specijalnog izveštača iz Melburna, Vuka Brajovića

“Melburne, da li si spreman za drugo kolo?” napisao je Karlos Alkaraz na kameri posle nešto komplikovanije ostvarene pobede nego što se to očekivalo nad još jednim odlazećim veteranom sa svetske teniske scene Rišarom Gaskeom od 3:0 u setovima.

I, upravo tako, došlo je vreme za nove dramske zaplete među preostalih 64 igrača i igračica u glavnom žrebu 112. izdanja Australijan Opena – a čini nam se da ih je već bilo na pretek u poređenju sa ovim i nekim drugim Slemovima proteklih godina. Dugo se nije desilo da je u muškoj konkurenciji čak 7 igrača iz Top 10 selekcije izgubilo barem po jedan set u prvoj rundi (izuzeci – Alkaraz, Siner, Hurkač), da su na jedevite jade u žrebu ostali Rubljov i Fric – a da je desetostrukom šampionu Melburna i svetskom broju 1 bilo potrebno 4 sata i 2 minuta da savlada otpor 18-godišnjeg kvalifikanta iz Hrvatske. Ipak, kad se uporedi ženski i muški deo turnira – gospoda nosioci su relativno dobro prošli (eliminisani samo Bublik i Đari) u odnosu na dame, gde je čak 12 nositeljki ostalo bez daljeg plasmana – dok su sa izuzetkom treće nositeljke Ribakine (dva teška seta protiv Pliškove) prva (Švjontek), druga (Sabalenka) i četvrta (Gof) imale bukvalno jače zagrevanje u svojim prvim mečevima.

Kod muškaraca je na delu jedna čudna smena generacija u kojoj se pre svega fizički momenat nametnuo kao presudni katalizator ovih promena, dok se i dalje tehnika i zrelost kod “staraca” ne mogu smatrati zaostalim – ako Mareju, Vavrinki, Raoniću i društvu ta konstatacija može da bude za utehu. Konkurencija je paklena – gde se već pojavljuju i novi i još mlađi izazivači (na čelu sa Prižmićem) koji dižu prašinu koja ide u oči i dojučerašnjim “nestašnim teniskim bebama” Alkarazu, Runeu i Sineru. Karavan i dalje predvodi naizgled neuništivi 36-godišnjak iz Srbije, kome je prehlada doprinela najdužem meču u prvom kolu Grend Slema u karijeri – posle kojeg je bio i primerno galantan u pobedi i nasmejan za birano društvo da se ne bi moglo zaključiti da je čak i to na neki način poremetilo njegovu holističku harmoniju i ravnotežu pred naredni korak ka istorijskom cilju od rekordnih 25. Grend Slem titula.

Ono što je jasno iz “teniskog jutra” sezone 2024. je da će tokom nje “prštati na sve strane” među onima koji su trenutno najviše obdareni i najbolje utrenirani da se gladijatorski bore za bodove i trofeje – bez skoro bilo kakvih mogućnosti da se išta predvidi čak i nedelju dana unapred. Tome će sigurno doprineti i previše zgusniti kalendar usled Olimpijskih igara u Parizu i letnje američke turneje koja se bukvalno prožima sa drugim turnirom na Rolan Garosu u manje od 2 meseca, pa će oni koji to budu preživeli imati “slobodu” da razmisle šta činiti dalje u ostatku sezone – ako uopšte išta. Povrede, promene, iznenađenja, odustajanja će sigurno biti brojne pojave tokom ove godine u muškom – ali i ženskom tenisku, poslovično više nepredvidivom – u kojem se ipak prognoziraju manje fluktuacije u Top 10 WTA liste nego što je to bivao slučaju tokom poslednje decenije.


Ono što nas čeka u narednih 6 kola Australijan Opena bi trebala da bude primerna demonstracija na Grend Slem skali onoga što bi mogli da gledamo, u čemu bi mogli da uživamo i šta bi moglo da nam održava anksioznost i amplitude između oduševljenja i razočarenja od sada pa do kraja novembra u svetu tenisa. Novine koje su sa ne toliko jasnoće uvedene ovde a tiču se skoro slobodnog tumaranja publike po stadionu van višedecenijskih pravila kontrole njenog ponašanja (već sve češće primetne i tokom odigravanja poena) dodatno bi mogle da iskomplikuju i antagonizuju odnose i ponašanje igrača i igračica sa publikom i među sobom – i pitanje je da li to tenisu zaista treba sada? Medijima i onima koji zamišljaju da javno obraćanje i diskurs datiraju od momenta kad su otvorili Instagram nalog će takve situacije sigurno pružati dosta sadržaja i povoda za diskusiju, ali je već na prošlom Rolan Garosu i Ju Es Openu vazduh mogao da se “seče reketom” od napetosti koja je vladala između tenisera i onih koji su došli da ih – valjda – bodre i uživaju u njihovim vrlinama.

U tom smislu – autor ovih redova ne može a da ne uputi kritiku na ponašanje jednog dela publike u Melburnu koji je danas u velikom broju ovde viđen u crvenim dresovima sa dvoglavim orlom, zastavama sa tri boje i najčešće ćiriličnim ispisom zemlje iz koje dolaze igrači zbog kojih su prvenstveno došli na ovaj turnir. Na programu trećeg dana Australijan Opena su se našli mečevi dva naša igrača u singlu i igračice u dublu, ali i trening najboljeg igrača u istoriji. Čovek bi se poradovao da će popuniti tribine, pozdraviti naše igrače, navijati za njih kulturno ali i glasno kada čine dobre poteze i dobijaju – ali još glasnije kada im biva teško, kada gube. Jesu li zato tu, jesu li se zato tako prepoznatljivo obukli, orgnuli u naše zastave, poveli sa sobom i decu da ih i na ovaj način dodatno praktično uče ljubavlju prema postojbini, domovini, sportu? Zar i njima nije posebno prijatno i važno kada im se u šali i u zbilji “nađe” zemljak koji ih oslovi na svom jeziku, na prepoznatljiv način, u našem duhu – bilo gde oni bili na kugli zemaljskoj?

Umesto toga, na meču Dušana Lajovića koji je naš igrač izgubio posle četiri teška i opora seta, možda je bilo dvadesetak navijača a da su zaista “bili tu” i podržavali našeg tenisera. Na meču Lasla Đerea koji je igrao protiv sigurno jednog od najnezgodnijih protivnika koje je bilo ko mogao da izvuče u prvom kolu – možda ni toliko. Najveći paradoks je taj što je – umesto da su barem “svratili” da puste glas podrške njihovom Laciju u prelomnim trenucima meča protiv Kazoa – njihov izbor bio da 45 minuta u gluvoj tišini pod pržećim suncem u stotinama čekaju da se na treningu pojavi Novak Đoković, koji bi ih verovatno prvi sve poveo da pređu tih 20 metara razdaljine od njegovog terena 16 do tribina terena 17 gde je jedan od onih na kojima “srpski tenis ostaje i posle Novaka” borio do iznemoglosti da ostvari pobedu i time otvori neku novu perspektivu onima koji će sutra biti u toj istoj (ponekad surovo tesnoj sportskoj) koži.


Da li im je iko zabranio da navijaju za igrače koji se bore pod zastavom koju nose na dresovima koje su svi obukli, da li je to možda neka nova sramota ili glupost – osim ako taj baš ubedljivo ne vodi u meču, pa da onda bude i prava zabava? Šta je bila poenta svih tih crvenih i crveno-plavo-belih simbola koje su na sebi istakli – ako iza njih ne stoji emocija koja ih spaja sa onima koji na jednoj od najvećih sportskih scena ne reprezentuju dostojanstvo i ponos naše zemlje na fer i sportski korektan način? Da li je glavni cilj tog okupljanja bio da se dobije potpis ili selfi sa Novakom Đokovićem , a za ostale naše igrače – ako dobiju, super? Novak će uvek biti maksimalno posvećen i požrtvovan da svakome učini zadovoljstvo i u tom smislu, ali da je znao i mogao da se obrati hiljadama koje su se tiskale oko njegovog trening terena 16 – sigurno bi im rekao da idu da navijaju za Lasla Đerea barem u odlučujućem petom setu – pa da se vrate na potpis, selfi ili fotografiju sa svakako našim najvećim sportistom svih vremena koji je uvek “melem za oči” i nešto više za svakog pravog ljubitelja sporta. U to ne treba sumnjati – ali, zašto to nikome od njih nije ni palo na pamet barem tih 45 minuta dok su čekali da se Novak pojavi, ako ne i pre?

Umesto toga, početkom petog seta se desetočlanoj delegaciji Teniskog saveza Francuske (sve na čelu sa Žilom Moretonom) u bodrenju odličnog i motivisanog Artura Kazoa pridružila grupica ne veća od dvanaestak njihovih navijača sa jednom trobojkom – ali združenih u glasnoj i srčanoj podršci za 21-godišnjeg izazivača. I kad su krenuli – Francuzi nisu stali dok se set nije završio sa kobnih 6:2 za njihovog pulena, što je vidno demoralisalo Lasla u momentima kada je taj faktor bivao presudan. Radovali su se i slavili dugo posle, i blago njima i svaka im čast – jer su to i zaslužili, zajedno. Nekolicina naših navijača koja je pokušavala da održi Lasla (i Dušana, i Aleksandru) u meču danas je rezignirano napustila teren, skoro bez glasa – shvativši da ni oni sami nisu mogli da učine više u takvim okolnostima – kao ni njima dragi momak iz Sente.

“Podrška koju sam dobio sa tribina mi izuzetno puno znači u pobedi koju sam ostvario. Mi teniseri smo sami na terenu, i kada osetimo da neko navija za nas, trudimo se da se na svaki način zahvalimo i odužimo njima na tome”, rekao je koliko sinoć pored Novaka jedini preostali srpski teniser na Australijan Openu, Miša Kecmanović. Ako neko nije pročitao te reči, zar zaista mora da ih pročita da bi znao šta znače? Zar se baš niko od danas prisutnih nije bavio sportom da to i sam oseti – ili je sve ovo neka “moda”, neka “navika”, neko bezvezno paradiranje pod obeležjima, neki selfi i neki potpis na loptici ili dresu koji u takvom odnosu biva skoro obezvređen?

Uz svo poštovanje svačijeg izbora – ako ste došli kao navijači naših tenisera, onda navijajte – i radite to onako kako priliči, bez spominjanja gluposti, “rakije”, “gaženja” i ostalih pežorativnih izraza koje i naš heroj Novak Đoković najmanje želi da čuje. Ti momci i devojke se raduju kad vas vide na tribinama, i ponekad ste vi ta jedina razlika između pobede i poraza. To je ta Srbija koju nosite na dresovima – i za takvu treba navijati i biti dostojanstven.

Eto, da vas vidimo na delu.

UDARNA VEST.rs (Kurir sport / Vuk Brajović)

Share
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
Vidi sve komentare