Čak 100 dece ispisalo se iz OŠ „Vladislav Ribnikar“, ali nijedno iz VIII-2, odeljenja iz kog je dečak koji je počinio zločin i u kom je ubio šestoro đaka. Deca ne govore o ubici, ona tuguju. Zbližila ih je tragedija. Na najzdraviji način u odnosu na nas odrasle, ušla su u proces tugovanja i žaljenja. Pronašli su svoje mesto u ovom društvu, za razliku od nas, odraslih, koji i dalje lutamo i gubimo se u različitim temama.
Međutim, prema upitniku koji je do sada dobrovoljno popunilo više od sto đaka iz „Ribnikara“ i škola pogođenih zločinom u okolini Mladenovca, ima dece i u narandžastoj i u crvenoj zoni, koja zahtevaju dodatnu psihosocijalnu pomoć, a koja im do sada nije bila pružena, kaže u intervjuu za Kurir psiholog Hana Korać iz Radne grupe za mentalno zdravlje i bezbednost mladih, koja nakon 3. i 4. maja radi u „Ribnikaru“ i školama koje su izgubile đake u zločinu u okolini Mladenovca i Smedereva.
Deca od 13-14 godina su se tako hrabro i zrelo ponela?
– Da, to je taj efekat grupe. Sva deca unutar škole su se zbližila. Već od sredine maja su spontano, instinktivno, na najzdraviji način, počela da obrađuju gubitak koji su doživela. Napravila su svoja nova pravila funkcionisanja unutar škole. Čak i oni koji nisu želeli da se vrate u prostorije „Ribnikara“ ili čiji roditelji to nisu želeli nalazili su se s drugarima posle škole u parku, bili su saosećajni. U školi su spuštene glave i u tišini prolazili pored mesta zločina. Crtali su i pisali o svojim drugarima. Od 3. maja deca su naš najzdraviji deo društva.
Manje đaka se upisalo u „Ribnikar“ ove godine?
– Broj prvaka je za 10 odsto manji u odnosu na lane, što nije velika razlika.
Da imate dete koje treba da se upiše u „Ribnikar“, da li biste ga tamo poslali ili biste promenili školu?
– Morala bih da čujem šta ono želi, šta misli o tome, jer ono što je dobro za mene i što bih ja mogla ne treba da namećem detetu.
Pozivate roditelje da odobre deci popunjavanje upitnika koji ste dobili od Norvežana, uz pomoć kog su radili s decom preživelom na Utoji nakon Brejvikovog zločina, koji je odneo 77 života?
– Upitnik je zapravo polustrukturirani intervju s detetom kome obučeni psiholog sa iskustvom čita pitanja. Potom se procenjuje i razgovara s roditeljem i detetom da li je detetu potrebna dodatna podrška. Dobrovoljno je jer nam je bitno da roditelji budu saveznici, da shvate da upitnik pojačava stepen razumevanja i povezanosti između njih i deteta. Nudimo ga u „Ribnikaru“, ali i u 11 škola koje su izgubile đake 4. maja ili u njih idu braća i sestre te ubijene dece. Nažalost, „Ribnikar“ jeste najdirektnije izložen, cela smena od više od 500 đaka (1.100 đaka škola je imala lane) direktno je izložena traumatskim iskustvima. Međutim, dogodio se, nažalost, i zločin nadomak Mladenovca, pa i u dvorištu same škole u Duboni, na šta se često zaboravlja. Proces oporavka tamo je dodatno otežan jer su Dubona i Malo Orašje mala mesta, svi su se poznavali, dosta njih je u rodbinskim relacijama. Deca nemaju puno izbora da li će nastaviti da idu u školu ili ne jer je to jedina škola. Nemaju ni veliki izbor gde da se okupljaju, a deca su pobijena upravo na mestu okupljanja.ž
NEKI NASTAVNICI OTVARAJU BOLOVANJE ILI ODLAZE
Kako se s traumom nose nastavnici „Ribnikara“? Mnogi ne žele da budu razredne starešine?
– U smeni u kojoj je bio zločin nastavnici su mnogo više fokusirani na potrebe dece, a donekle zanemaruju i zapostavljaju sebe i svoje potrebe. Nastavnici iz druge smene su zaštitnički nastrojeni prema kolegama. I zato smo sada u školi zbog njih.
Neki i odlaze iz škole?
– Ima i onih koji otvaraju bolovanje i odlaze u druge škole.
Je li to fer?
– To je nešto što sama škola mora da promišlja i rešava.
Još je i v. d. direktorke podnela ostavku. Treba li sada na to mesto da dođe neko iz „Ribnikara“?
– Definitivno. Taj kolektiv ima svoje dinamike i odnose odranije i to mora da bude neko ko je upućen u njih, kako bi imao bolje i dublje razumevanje za ono što se dešava.
Koliko je roditelja zainteresovano za upitnik?
– Ukupno je više od 100 potpisanih saglasnosti.
Baš malo.
– To nije neuobičajeno jer se ljudi inače jako kasno javljaju stručnjacima, kad postaje sve gore.
A VIII-2?
– Ta deca su najdirektnije pogođena, s njima radi poseban tim od prvog dana, kao i sa VIII-4, gde je bilo žrtava (roditelji sadašnjeg VI-2, u kom je dvoje dece ubijeno, možda će pristati da se oformi grupa u skorije vreme). Vidi se napredak.
Kako deca reaguju na tragediju?
– Kod dece do 10 godina, u nižim razredima, to je iznova ponavljanje traumatskog iskustva kroz crtanje, priču, igru. Crtaju, na primer, tužna lica, decu koja plaču, sunce boje u crno. Tu su i somatske smetnje, kao što su bolovi u stomaku.
Je li neko crtao sam zločin?
– Ne, ali i to je moguće da se desi kao način ispoljavanja straha i bola. Ima i onih koji ne žele da se odvoje od roditelja, ispoljavaju regresivno ponašanje. I takva reakcija je normalna. Ali, ako upitnik pokazuje da je ta reakcija u narandžastoj ili crvenoj zoni, to znači da traumatsko iskustvo utiče na dete tako da postaje disfunkcionalno i da mu je potrebna dodatna pomoć.
A stariji učenici?
– Kod njih je pad koncentracije, nemogućnost da uče i da prestanu da pričaju o zločinu, traže sve o tome na internetu, socijalno povlačenje. Te ekstremne promene ponašanja su adaptivne s obzirom na traumatsko iskustvo. Ali, ako traju duže od minimum 30-40 dana, reč je o problemu. Mogu da se jave i poremećaj spavanja, ishrane, oscilacije u raspoloženju…
Upitnik se sastoji iz pitanja o životu pre i posle 3. maja, kao i o samim zločinima. Šta ste videli kroz tih 100 upitnika?
– Ima dece u svim kategorijama, a na sreću, najviše ih je u zelenoj, što znači da traumatsko iskustvo zdravo integrišu. Takvo je iskustvo i u Norveškoj. Međutim, ima ih i u narandžastoj i u crvenoj zoni i ona zahtevaju dodatnu pomoć, koja im do sada nije bila pružena.
TRAUME I ZA CEO ŽIVOT
Koliko će trebati da se sve sredi? Imaju li Norvežani, a Utoja je bila 2011, i dan-danas ljude na terapiji?
– I dalje ih prate i s njima razgovaraju.
To može da ostane za ceo život?
– Da, i 10 godina kasnije mogu da se ispolje reakcije na traumu a da to uopšte ne povezujete s njom. Sa ovim ćemo se možda boriti i decenijama. I zato je jako bitno da na vreme počnemo da zbrinjavamo ljude. I zato je bitno razgovarati dok si dobro. Inače, sredinom oktobra će nam na naš poziv opet doći Norvežani, radićemo radionicu i supervizijski razgovor sa svim pomagačima, da vidimo kako dalje da organizujemo vaninstitucionalni sistem psihosocijalne podrške.
NORVEŽANI I POSLE 12 GODINA PLAČU
Kako smo kao društvo reagovali?
– Tragedija je pogodila celo društvo i pamtićemo to doveka, ali je i ohrabrila ljude da počnu da govore kako su, dala im je dozvolu da pate, tuguju, plaču… Na taj način, nažalost, pokrenuta je tema mentalnog zdravlja. I trajaće. I 12 godina kasnije neki od Norvežana počnu da plaču kada pričaju o Utoji.
Hoćemo li sada biti kadri da prepoznamo dete ubicu?
– Šta se videlo na svim najvećim zločincima kad su bili deca?! Uvek više faktora utiče na razvoj, ali ono što možemo, jeste da gradimo društvo koje forsira prosocijalne vrednosti – brigu o drugom, deljenje, pomaganje. Mnogo lakše ćemo primetiti decu i ljude koja se u to ne uklapaju i mnogo lakše ćemo moći da im pružimo pomoć dok još može da bude delotvorna. To je dugačak proces, ali važno je ostati dosledan u menjanju međuljudskih odnosa ka boljem.
Jesu li ta deca i pre 3/4. maja bila na neki način traumatizovana, već imala podlogu za ovo sada?
– Postojala je ranjivost, koja je bila okidač. Traumatsko iskustvo vas suoči s vašim ličnim kapacitetima.
Sad su na terapiji?
– Ili dobijaju psihosocijalnu podršku, odnosno dolaze u Dečji kulturni centar Beograd ili je to u samoj školi sa PP službom. Malo kompleksniji vid tretmana za crvenu zonu podrazumeva zbrinjavanje i uključivanje psihijatra, što može biti i u dispanzeru, a ne znači odlazak na odeljenje.
NE TREBA ŽURITI S MEMORIJALNIM CENTROM
Memorijal u „Ribnikaru“ – da li je dobro što pre ga napraviti i suočiti se s tom traumom?
– Ne treba žuriti s memorijalnim centrom. Proces tugovanja i oporavka traje. I ne možete siliti. Memorijalni centar treba da postoji zbog nas kao društva. Vlada će verovatno uskoro oformiti komisiju koja će prikupljati idejna rešenja, a kada država bude imala predloge, prvo će ih izneti roditeljima ubijene dece.
Radite li i dalje s tim roditeljima?
– S njima radi posebna grupa terapeuta, kao i s roditeljima preživele dece iz tadašnjih VII-2 i VII4, a sadašnjih VIII-2 i VIII-4.
Kako izgleda dan u „Ribnikaru“?
– Još se nije sve stabilizovalo, otvorio se dijalog sa školom, razgovaramo o teškoćama i kako da im pomognemo.
Jesu li časovi uobičajeni ili imate intervencije, prekidanja?
– Nema prekidanja, ali ima promene u vaspitnom segmentu. U svim školama, pa i u „Ribnikaru“, krenulo se s uputstvom Ministarstva prosvete, razgovaralo se prvih nedelju dana, polako se ulazilo u nastavni proces. I inače je decu od 1. septembra teško vratiti u ulogu đaka, a u „Ribnikaru“ se i škola izmestila u drugu zgradu, kapaciteti su smanjeni napola, nastavnici su promenili kabinete, došla je nova uprava. Sada u školu ulazimo samo zato što vodimo grupe s nastavnicima, a deci i roditeljima se nudi polustrukturirani intervju i individualna psihosocijalna podrška u Dečjem kulturnom centru Beograd, gde su inače i razgovori s roditeljima svakog ponedeljka od 18.30, i svako, iz bilo koje škole Beograda, može da dođe. Dakle, pomagači više nisu u „Ribnikaru“. Takođe, držimo tribine u Mladenovcu, Smederevu…
U MLADENOVCU VEĆE INTERESOVANJE ZA UPITNIKE
U okolini Mladenovca više dece se javlja na upitnik. Zašto?
– Imaju manje dostupne resurse pomoći, i koji god vid pomoći im se ponudi, dolaze u mnogo većem broju. Otvoreniji su da iznose probleme jer cela zajednica kroz to prolazi. Ta mesta su se dosta zatvorila, ljudi su u kućama, neki se plaše da izađu, ne mogu da pobegnu od onoga što im se dešava, dok u Beogradu odete samo dve ulice dalje i već vidite ljude u kafićima, nešto drugo… I tamo ima dece u narandžastim i crvenim zonama.
Uopšte ne radite s decom u školi?
– Krizni period je završen i deca polako moraju da se vrate u ulogu đaka, da shvate da je škola obrazovna ustanova i da imaju obaveze i odgovornost. Potrebno je da shvate da ni njih ni školu ne možemo da parališemo traumatskim iskustvom. Ako ne mogu da krenu u novi razred, da uče novo gradivo, ako se ne osećaju dobro, to je znak da je traumatsko iskustvo uticalo na njih tako da im je potrebna pomoć koju nudimo, ali u Dečjem kulturnom centru. Ne mogu u učionici pored nastavnika da ih dočekaju terapeuti jer im onda šaljemo poruku da nisu dobro.
To važi i za VIII-2?
– Za sve đake.
UDARNA VEST.rs (Kurir.rs/ Jelena S. Spasić)
