Opšte je pitanje, ko je kriv za najcrnju nedelju otkad znamo za sebe? A odgovor, verovatno, nikad nećemo dobiti…
Još uvek ne postoji način da se zaustavi vreme i pored svog napretka i razvitka to je nešto što izvesno nikome neće poći za rukom, no ipak postoje neki događaji koji nateraju da sve stane, u tom trenutku, u tom času, recimo jedne srede, u osam sati i 42 minuta. Nema te mogućnosti da se zaustave minuti, sati, dani, a svaki od njih nekako uglavnom slično deluje. Od buđenja, do sumraka, u svakom gradu, recimo Beogradu. I on, iz dana u dan, ostaje isti.
Većina košarkaških utakmica deluje tako, samo su retke one koje se pamte i koje ostaju svima u sećanju, iz ovog ili onog razloga. A neke su teške, i gorke, da teže ne mogu biti. Eto takva je bila ona koju su odigrali Partizan i Real Madrid u beogradskoj Areni. Kada umesto uobičajne atmosfere, dvoranu od 20 hiljada duša ispuni praznina kao da nikoga unutra nema, a strepnju oko ishoda oči pune suza i bol zbog nečeg što je sve pogodilo, i što prevazilazi ono što bilo koji sport kao takav može da donese. Nema sumnje da se dogodilo nešto teško i strašno.
Kada je posle minuta ćutanja na hiljade ruža poletelo ka terenu i kada se pre ulasku u halu spomenik košarci, pretvorio u spomenik dečijem stradanju, osmoro njih, i jednom „dobro jutro“ koje ih je svaki put dočekivalo od strane čoveka kog su voleli, sve je svedočilo da to nije dan kao svaki drugi. Ni utakmica kao svaka druga i pokazalo je kako su svi mečevi nevažni u odnosu na život, a ovde ih je izgubljeno čak devet.
– Neverovatno, svi smo bili u neverici i želim da izrazim saučešće svim porodicama nastradale dece. Velika tragedija, kakva verovatno u našoj zemlji nije zabeležena – rekao je trener Partizana Željko Obradović i pre nego je lopta podbačena, ali sve što se dogodilo duboko je potreslo i goste iz Španije.
– Žao mi je žrtava u školi u Beogradu, moram to da kažem jer je ovo tužan dan za Srbiju, ali i za Španiju, pošto su to su najgore stvari koje mogu da se dese – bile su reči Čusa Matea, nakon drugog meča u Beogradu.
I svima je u hali ambijent delovao pomalo bizarno, jer i kome je bilo do košarke. Obe su ekipe želele da sa parketa pošalju poruku da saosećaju sa porodicama onih koji su izgubili živote, a slično je bilo i kada su navijači u pitanju. Najteže su, naravno, to podneli najmlađi, koji nisu mogli da sakriju suze, kao ni igrači – a kako je bilo igrati pod takvim okolnostima oslikava izjava koju je dao Janis Papapetru.
– Mi smo dobili prve dve utakmice, oni druge dve, frustrirajuće je ako me to pitate. Ali pre svega, želim da izrazim saučešće zbog žrtava strašne tragedije, svet je sada drugačije mesto. Mi smo ovde da igramo košarku, a ljudi su izgubili decu i članove porodice. Saosećam sa njima. Zahvaljujem onima koji su došli da nas podrže u ove dve utakmice – kazao je Grk. Sve zbog jutra zbog kog su svi zanemeli.
Tog je jutra sve uobičajne stvari zamenila tuga. Nezapmćena. Na „najtužnijem času“ kakav do sada nije zabeležen u istoriji ove zemlje, u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ na Vračaru je osmoro dece, i njihov čuvar, izgubilo život, dok su nastavnica i još drugara završili sa povredama u bolnici. Ono što tera jezu, i strah, ne bes, jeste saznanje da je to počinio njihov drug, neko s kim je trebalo da toga dana dele klupu. Dete. Trinaestogodišnje. Učenik sedmog razreda.
I prva je pomisao bila – kako? Da li je moguće da se nama to dešava i gde smo kao društvo zakazali. Da jedno dete na takav način prekine osam života, koji nisu ni stigli da iskuse sve ono što isti nosi, koji su imali svoje planove, snove, nadanja, prekinute metkom. I jednog odraslog čoveka, prema svedočenjima onih koji su ga poznavali, dobrog, heroja kog su voleli. Za sve to ne postoji objašnjenje, iako ga mnogi traže, i krivac, kog takođe traže, tek da se ka nečemu prstom uperi. Ni to nije čudno. Da li je to sistem, okruženje, vršnjačko nasilje, drugari koji su ga ignorisali, jedinica iz istorije, roditelji, otac koji je kod kuće imao oružje i ta kobna dva pištolja i tri puna šaržera, društvene mreže, video igrice, serije, filmovi, pojedine televizije koje od kriminalaca prave heroje, pa i sveobuhvatno mediji zbog toga kako se odnose u ovom i sličnim slučajevima pre…
Nema odgovora, a možda to i jeste nešto što sledi na takvo pitanje. Šta je navelo dete od trinaest godina, odlikaša i učenika školskih takmičenja, da jednog jutra ode u tu istu školu i počini nešto tako strašno, a onda pozove policiju ispriča šta se desilo i preda se. Kako se od toga brani, kako neko može da pretpostavi da dete umesto knjige i pernice, u rancu ima dva pištolja, tri puna okvira i četiri molotovljeva koktela, a kod kuće jasan plan šta je naumio. Opet muk. I sama pomisao da se to nije moglo sprečiti, dovoljno plaši, kao što plaši i to da je u pitanju neko sa nepunih četrnaest godina. Nekada, možda jednog dana, i dobijemo odgovor na pitanje šta se desilo, pa je neko ko i nije mogao da shvati kolika je cena života i koliko vredi, odlučio da prekine nekoliko njih
Od buđenja, do sumraka, u svakom gradu, sada Beogradu, samo je prividno sve bilo slično. Narednog je dana odigrana najtužnija košarkaška utakmica. A Beograd, on više nikada neće biti isti. Jer ovakvi događaji promene. U trenutku kada je lopta u Areni stala, a ovaj tekst trebalo da bude objavljen i kada je delovalo da će, makar prividno, to biti veče kao i svako drugo. Strah je u kosti uterala vest o još jednom masovnom ubistvu. Pod drugačijim okolnostima, ali ništa manje strašno, dvadesetjednogodišnjak je u okolini Mladenovca, iz svoje kuće, kao i onaj dečak, uzeo automatsku pušku i njom usmrtio osam osoba i ranio četrnaest. I opet će svanuti, i pasti mrak i delovati da je to samo jedan dan u kalendaru, i da je sve isto. Ali nije, dva strašna događaja u razmaku od 48 sati su dovela do toga da Srbija više ne može da bude ista. Zbog jedne krvave sedmice, jednog maja.
Ovi su događaji izneli na površinu mnoga pitanja, od rada streljana, pa toga kako se ophodi prema deci, odnosa unutar porodica, škola, ali i kako je moguće da zemlja koja ima jedan od najrigidnijih zakona po pitanju posedovanja oružja, u isto vreme bude u vrhu po količini istog po glavi stanovnika. Društvo koje se suoči sa ovim problemom mora da se fokusira na to da radi na prevenciji ovakvih događaja, kako dramaturško pravilo Antona Pavloviča Čehova da „puška koja se pojavi u prvom činu pozorišne drame, u trećem sigurno opali“, ne doživi više nikad tranziciju sa dasaka, u realan život.
UDARNA VEST.rs
