Direktor Muzeja sećanja genocida i jedan od najcenjenijih istoričara današnjice, Dejan Ristić, otkrio je kako je muzej došao u posed vrednih artifakata, kao i da će deca spasena iz Jasenovca, koja su i danas živa, moći da saznaju istinu o svom poreklu.
Želja i nada Diane Budisavljević, žene koja je odlučila da bude čovek kada se to plaćalo glavom, kako svojom, tako i članova porodice, da će deca koju je spasavala od strahota koja su ih čekala u logorima po NDH, jednoga dana saznati svoje pravo poreklo, ime i prezime, 21. 4. 2023. godine u Beogradu, konačno je ispunjena.
Nažalost, od njih 12.000 koliko ih je spasila, danas je među živima još oko 300 njih.
O tome, o životu srpskih oficira u logorima po Skandinaviji, ali i o zverstvu kojim su se vojnici NDH služili prilikom egzekucije Srba, Jevreja, Roma i ostalih naroda po logorima, javnost Srbije je imala prilike da se upozna u sali Muzeja žrtava genocida gde je u petak predstavljena zbirka artifakata koje je muzej pribavio.
Oko 300 ljudi će saznati pravu istinu o svom poreklu
Među njima, nesumnjivo, najveću pažnju je privukao možda i najbitniji dokument – Dianin popis dece. Kada su rođena, čija su, ali i koja imena su dobijala po usvajanju od strane hrvatskih porodica. O tome koliko to danas, sa ove vremenske distance i nakon ratnih zbivanja koja su pogodila Balkan devedesetih godina prošlog veka, izlišno je pričati.
Direktor Muzeja sećanja genocida i jedan od najcenjenijih istoričara današnjice, Dejan Ristić, otkrio je kako je muzej došao u posed vrednih artifakata, napominjući da ništa od tih dragocenosti ne bi bilo u vlasništvu države Srbije i muzeja, da nije bilo samog vrha, predsednika Aleksandra Vučića i premijerke Ane Brnabić.
– Spisak sadrži podatke o 5.800 dece od ukupno 12.000 koliko je Dijana sa svojim saradnicima spasila. Eto, oni su upravo, zahvaljujući vama obavešteni o tome. Prema podacima udruženja nekadašnjih zatočenika ustaških logora, dakle udruženja koja deluju na teritoriji Srbije, sa sedištem u Beogradu, trenutno je negde sa nama živih, između 250 i 300 ljudi. S toga je ovaj spisak jako dragocen – rekao je Ristić.
Država stavila sve na raspolaganje
Spisak, napisan čitko rukom, i posle osam decenija je čitljiv. Podaci u njemu, pomoćiće mnogima da pronađu svoje korene, ali, naravno, kada prevaziđu prvobitni šok saznajem da su rođeni kao Srbi.
– Spisak je jako pedantno napisan, koji su službenici zavoda za Gluho njemu decu načinili. Sadrže redni broj, ime i prezime deteta, starosnu dob, ime oca i majke, logor iz koga je dete izvučeno iz njega sa datumom, kao i podatke o usvojitelju, odnosno hrvatskoj porodici kojoj je dete dato. Sva deca su usvojena na teritoriji tadašnje NDH – priča Ristić.
Kada se radi o samom spisku, decenijama se mislilo da je on uništen i da prava imena i prezimena spasene dece, nikada neće ugledati svetlo dana. Nakon tog pronalaska, Ristić ističe da su dodatno ohrabreni kada se radi o pronalasku druge vredne istorijske građe iz perioda Drugog svetskog rata na tlu Jugoslavije.
– Bilo je teško doći do njega. U nauci i javnosti se smatralo da je uništen, jer ti dokumenti sadrže podatke o autentičnom poreklu, tako da se decenijama smatralo da spisak nije sačuvan. Mi smo već 31 godinu, koliko muzej postoji, tražili spisak. Sad kada smo ga pronašli, nastavljamo dalje. Imamo indicije da postoji i druga građa i nikada nećemo prestati da tragamo. I u ovom i u drugim slučajevima, uspeli smo da dođemo do njega – ističe on.
Koliko je muzej važan i koliko država Srbija ozbiljno pristupa prema zločinima počinjenim u Drugom svetskom ratu, najbolje govori činjenica da na svaki upit muzeja odgovaraju u najkraćem mogućem roku. Svi resursi državnog aparata i službi bezbednosti, dostupni su im u svakom trenutku.
– Komunikacija sa najvišim državnim organima je svakodnevna. Kada god se obratimo, imamo odgovor u roku od nekoliko sati, svi relevantni državni organi i svi resursi koji su neophodni da se pre svega do građe dođe, da se donese u Muzej žrtava genocida, a onda da se obave odgovarajuće ekspertize. Zato što nama ekspertize najdelikatnijih elemenata, pored naše interne ekspertize muzejske, radi nacionalni centar za kriminalističku forenziku Ministarstva unutrašnjih poslova – navodi Ristić.
Kolektivna smrtovnica za porodicu Zlatanić
Među građom koja je dospela u trajno vlasništvo muzeja, našlo se i jedno parče papira koje na prvi pogled deluje tužno, a tek kada dobijete objašnjenje šta vam se nalazi pred očima, počinje da biva strašno i jezivo. Jer, na dokumentu naslovljenom kao „smrtni list“, nalaze se imena 14 članova porodice Zlatanić iz sela Međuljići kraj Gacka. Samo, umesto reči „pobijeni“, stajala je reč „poginuli“, i to namerno, da bi se sakrio ustaški zločin. Među njima i dvoje dece, blizanci, Petar i Anica, stari tek devet godina.
Od svih članova porodice, preživeo je samo Ilija Zlatinić, kome je tadašnji paroh iz Gacka, Novak Vastilović, izdao smrtovnicu sa napomenom kako su mu najbliži stradali 24.6. 1941. godine.
Zloglasni nož za klanje logoraša u Jasenovcu – Srbosek
Među artifaktima poređanim duž stola, našao se i nož koji su ustaše koristile za klanje, javnosti poznat i kao „srbosek“. Sam pogled na sečivo pričvršćeno za kožu, bio je mučan i težak. Jer, čak i da nismo pitali, znali smo da je upravo taj primerak, bio jedan od onih koji su stradali u mukama, krivi samo što su druge nacionalnosti ili vere.
– Ime srbosek je zaživelo nakon Drugog svetskog rata. Nalazio se van teritorije Srbije. Bilo je jako mučno, posebno prvi put kada ga vidite uživo, kada ga uzmete u ruku prosto da biste ga istražili. On ima taj kožni povez koji se stavlja na ruku i na taj način se pričvršćuje kako bi zlikovci bili efikasniji u vršenju zločina – otkriva Ristić, prenosi Informer.
Najmučniji deo je bio traženje DNK. Nažalost, tačan broj ljudi kojima je samo ova alatka za ubijanje presudila, ne može da se tačno utvrdi.
– Ti momenti su beskrajno mučni. Kada prvi put dođete u dodir sa takvim artifaktima. To prosto nije prijatno. Ima vrlo emotivnih rekcija, burnih. Rađen je DNK, utvrđeno je da je korišćen za likvidacije ljudi – kratko nam je ispričao direktor muzeja žrtava genocida.
Fotografije logoraša i govor profesora Pavlovića
Među brojnim ilustracijama Pjera Križanića, između ostalog i sa suđenja Aleksandru Leru, našle su se i fotografije srpskih oficira iz logora. Na ovaj način, kako je rekao Ristić, možemo bolje da se upoznamo sa životom koji su oni imali u logoru.
– One potiču iz logora za vojnike i oficire, tamo tretman nije bio toliko surov kao u koncentracionim i logorima smrti, ali, građa je veoma reducirana. Preko ovih dokumenata mi sad imamo priliku da stičemo saznanja o tome kako je funkcionisao logor za pripadnike oružanih snaga ili za oficire. Isključivo su to bili Srbi po etničkoj pripadnosti. Rasprostranjenost te građe je čitava Evropa, pre neki dan samo uvećali našu arhivu fotografijama iz Finske, odnosno, jednog od logora koji se nalazio tamo – rekao je on.
Još jedan detalj koji su okupljeni gledali sa knedlom u grlu, jeste naizgled obična cigla sa utisnutim inicijalima BC na sredini. BC, odnosno, Bačić ciglana, koja se do pred Drugi svetski rat nalazila u vlasništvu Srbina Lazara Bačića, koji će i sam skončati na zverski način od strane ustaša. Cigla u čiji je posed došao muzej, preostali je komadić nekadašnjeg logora „Ciglana“ u kojem su vojnici NDH činili strašna nedela.
– Ustaše su pred kraj Drugog svetskog rata postavile eksploziv i uništile su u dobroj meri logorski kompleks. Nažalost, tadašnje jugoslovenske vlasti, nakon samog rata, dovršile su to rušenje. Tako da je materijal koji je preostao, razvlačen i korišćen je za izgradnju i obnovu kuća i pomoćnih objekata. Prilikom istraživanja koje vršimo u Jasenovcu kad god da uočimo da neko vrši obnovu, kontaktiramo vlasnika i zamolimo ga da ukoliko se tu nađe cigla sa inicijalima B C, zamolimo ih da nam ustupi. Drugi primerak cigle se nalazi u manastiru Svetog Jovana Krstitelja u Jasenovcu – priča Ristić.
Za sve pronađeno i prikazano, kao i za ono što tek treba da se pribavi, napominje da će poslužiti tome da nikada ne zaboravimo zverstva, te i da držimo sećanje na žrtve terora NDH.
– Ovo neće promeniti nikakve odose, Ovde nema mesta senzacionalizmu, ovde se radi o pijetetu prema žrtvama. Da bismo imali činjenice, moramo da imamo građu. Cilj Muzeja žrtava genocida jeste na prvom mestu, objektivizacija i obogaćivanje znanja. Čitava NDH je učestvovala u genocidu – rekao je Ristić.
Izgradnjom kompleksa muzeja žrtava genocida, koji je predviđen da se podigne u Jajincima, Ristić očekuje da će u javnosti Srbije, ali i širom sveta, biti podignuta svest o tome da je potrebno objediniti što više artifakata na jednom mestu.
– Nadamo se da će izgradnjom biti veći odziv. Svakodnevno smo u kontaktu sa vlasnicima građe i sa kolekcionarima i radimo na tome da sve te artifakte donesemo u Srbiju. – zaključio je Ristić.
UDARNA VEST.rs
