Mlade generacije žive pod užasnim teretom istorijske prošlost koja pri tom nije prošlost nego je idalje otvorena priča. Jer nije stavljena tačka u smislu istine u odnosu na ono šta se u prošlosti dogodilo, bilo da je u pitanju Drugi svetski rat ili ratovi devedesetih. To su kod nas i dalje otvorene teme zato što je politika preuzela istoriju da je koristi kako joj odgovara – kaže rediteljka Tanja Mandić Rigonat.
Na sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta u Beogradu 9. aprila je premijera predstave „Naš razred“ koju režira po čuvenom, snažnom i prijemčivom delu Tadeuša Slobođaneka koji se sa velikim uspehom od kada je napisan 2008. igra u desetinama zemalja širom sveta.
Prevela ga je Biserka Rajčić, ovenčan je i, kao jedina drama, najznačajnijom poljskom književnom nagradom „Nike“, moglo bi se reći da je, kroz inspirativnu priču, likove i njihove odnose, “u glavnoj ulozi” pitanje motiva, krivice i odgovornosti, zločina i kazne, a inspirisan je konkretnim istorijskim događajem – zločinom nad Jevrejima u poljskom mestu Jedvabane 10. jula 1941 koji su počinili Poljaci.
Tatjana Mandić Rigonat odavno slovi za odličnog reditelja, beskomromisnog intelektualca, stvaraoca čiji rukopis obeležava, sa jedne strane, staložena strast, preciznost, temeljitost, a sa, druge, pozorišna razigranost.
Upitana šta joj je bio motiv da radi „Naš razred“, kaže:
– Pre desetak godina na Bitefu sam gledala litvansku predstavu “Naš razred”. Drama mi se urezala u dušu i pamćenje. Neobične je forme, nadahnjujuća i inspirativna. Magična je kao pesme Vislave Šimborske. Referira i na čuvenu predstavu Tadeuša Kantora “Mrtvi razred”. Tematski je više nego aktuelna. Istorija u 14 prizora, 14 školskih časova kroz praćenje sudbine učenika jednog razreda, njih desetoro, Poljaka i Jevreja u situacijama koje se protežu kroz decenije XX veka i ulaze u XXI vek. Na prvom času saznajemo kako se zovu, ko su im roditelji i šta žele u životu da postanu, a zatim gledamo kako se njihove sudbine razvijaju u istorijskom hodu i šta se dogodilo sa svakim od tih deset života u kom pravcu su se razvili, kakave odluke donosili, kakvi ljudi postali. To je generacija koja polazi u školu 1925. godine i koja će doživeti antisemitizam, okupaciju, dolazak Sovjetskog Saveza 1939. i Nacističke Nemačke. I mir koji neće biti pravi mir jer nije bilo pravog suočenja sa istinom o zločinu. A tamo gde se istina proganja, od nje beži ili se izvitoperuje, nema ni mogućnosti isceljenja zajednice.
Dakle?
– U drami se vrlo zanimljivo preispituje mehanizam rađanja mržnje, nasilja, ovaj komad je i jedno veličanstveno putovanje kroz izazove odrastanja, u psihološkom i istoriskom smislu. Postavlja pitanja i kako i zašto se dogodio zločin, šta je sve doprinelo da se dogodi, kako se duh zla oslobađa u čoveku, u drušvu, kako obuzima čoveka, kako se postaje deo rulje, gomile a kako ostaje čovek. Turbulentna istorijska vremena, pokreću i najgore i najbolje u čoveku.
Drama je inspirisana konkretnim istorijskim događajem…
– “Naš razred” je drama koja ima univerzalnu dimenziju, inspirisana konkretnim događajem zločinom iz 1941. kad su Poljaci u gradiću Jedvabne spalili svoje sugrađane Jevreje, njih 1.600. Sve do pojave knjige “Susedi”, Jana Tomaša Grosa, 2000, zvanični narativ je bio da su Jevreje pobili samo Nemci. Gros je detaljno opisao ko je učestvovao u zločinu, ko je pljačkao, ko se uselio u jevrejske kuće, ko ih je zapalio. Knjigom je narušio mit da su Poljaci bili isključivo samo žrtve, a ne i dželati u Drugom svetskom ratu. Polemike su bile i oko broja stradalih. A Gros je rekao: Da je bilo manje stradalih da li bi to promenilo suštinu zločina. Sve je to nama i te kako blisko i poznato. I priča o zločinima, i paklena igra sa brojkama žrtava, i negiranje zločina i bekstvo od istine. A vidimo i da današnji istorijski trenutak je u znaku UR fašizma – večnog fašizma, kako ga je opisao Umberto Eko. Destrukcija u današnjem svetu je monstruozna. “Naš razred” kao umetničko a ne publicističko delo fokusiran je na temu tragizma i apsurda ljudske egzistencije u buri istorije. Obični ljudi, sudarili su se s nečim što ih je nadrastalo. U drami se vrlo zanimljivo preispituje mehanizam rađanja mržnje, nasilja, ovaj komad je i jedno veličanstveno putovanje kroz izazove odrastanja, izazove ljudskosti, u psihološkom, i istoriskom smislu. To je komad koji je igran u preko 40 zemalja sveta od Japana do Kanade u kojima ne žive ni Poljaci ni Jevreji pa su ga svi prepoznali kao nešto što ih se duboko tiče.
Da li su vas i okolnosti u kojima živimo, kontekst, zbivanja… takođe motivisali da radite “Naš razred”?
– Rat u Ukrajini, nikad stavljena tačka istine na zločine iz devedesetih, agonija današnjeg istorijskog trenutka, stare strasti mržnje, nezalečenih istorijskih rana, mislim da je sve to uticalo da izaberem da radim “Naš razred”, jer on je poput ogledala u kojem se vidi i tragizam naše prošlosti koja nije prošla već i dalje proganja. I naravno moja nemogućnost da pojmim razmere ljudskog zla, dubinu mržnje iz koje izranjaju proganjanja i zločini. A bilo je i drugih razloga.
Kojih?
– Htela sam da radim sa mladim glumcima Narodnog pozorišta. To je generacija koja je skoro primljena za stalno, a neki su na paušalu. Izrazito su talentovani i inspirativni. Oni su jarka budućnost ansambla Narodnog. Ovaj komad je u svetu rađen sa podelama koje uglavnom čine glumci različitih generacija. A ja sam se opredelila za ove mlade glumce koji su u godinama kada su se likovima iz drame desili događaji koji će ih formirati, kad su pravili ključne životne izbore. Razlog je i taj što smatram da mlade generacije žive pod užasnim teretom istorijske prošlosti koja pri tom nije prošlost nego je idalje otvorena priča. Močvara. Jer, nije stavljena tačka u smislu istine u odnosu na ono šta se u prošlosti dogodilo, bilo da je u pitanju Drugi svetski rat ili ratovi devedesetih. To su kod nas i dalje otvorene teme, zato što je politika preuzela istoriju, da je koristi kako joj odgovara. I zato su duše nesmirene, ljudi nesmireni, društva nesmirena. Zato danas klinci crtaju grafite ratnih zločinaca kao da su nacionalni heroji, a ogromno je pitanje da li išta o tome zapravo znaju. Mlade generacije imaju izbor da kažu ‘nas se to uopšte ne tiče, u tome učestvovali nismo, imamo pravo da idemo dalje’. Svako od nas pojedinačno, da bi mogao da ide ka budućnosti mora neke stvari da zaboravlja i potiskuje. Ali država nema pravo da zaboravljaja zločin i abolira zločince. Svako zatrpavanje istine je produžavanje zločina. Novi zločin. I to je priča koja kači ceo region, bivšu SFRJ, i današnji svet. Svaki dan gledamo kako se zloupotrebljava istorija i kako se stare rane otvaraju.
I, iz čega i kako ide taj mehanizam rađanja mržnje?
– To je ono što proganja i pisca drame. Ima dosta faktora. Postoji lični, psihološki, religiski, ideološki, politički faktor. I kada se ti faktori ispresecaju u jednoj tački onda se događaju ekstremi kao što je istrebljenje. Zanimljiva je i tema pogroma kao nekontrolisanog izbijanje nasilja prema drugom i drugačijom, koju vlast posmatra sa strane i ne čini ništa da to zaustavi. „Naš razred“ zapravo poziva na društveni dijalog i prvocira gledaoca da preispituje sebe, da traži odgovor na pitanje šta bi on uradio u datoj situaciji, kako bi se poneo. Šta bi ti radio npr. u situaciju kada te gleda stotinu zlikovaca; da li bi pomogao prijatelju i rizikovao ili bi štitio svoj život. Da li bi bio deo pomahnitale gomile ili ne, da li bi podlegao strahu ili bi u činio nešto za drugo ljudsko biće… Velika pitanja postavlja drama, suštinska, određujuća.
Za kraj razgovora; posle 20 godina objavili ste novu inače svoju treću zbirku poezije „Kaži mi ko sam“…
– Da, knjiga je izašla za Sajam knjiga ali još nisam pravila promocije.
I, kaži mi ko sam?
– To je pitanje koje i u „Našem razredu“ postavlja sebi svaki od likova, možda dodajući i ‘kakav je bio moj život’. Jako je zanimljiv taj put od nevinosti čovekovog bića do zločina i greha. Fascinira jednostavnost dobrote. I lakoća i dubina mržnje.
„Naš razred“
Premijera predstave „Naš razred“ Tadeuša Slobođaneka u režiji Tanje Mandić Rigonat je 9. aprila na sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta Beograd. Uloge tumače: Nina Nešković, Suzana Lukić, Jelena Blagojević, Vučić Perović, Nedim Nezirović, Petar Strugar, Danilo Lončarević, Dragan Sekulić, Dušan Matejić i Jovan Jovanović. Scenografiju potpisuje Branko Hojnik, kostimografiju Ivana Vasić, muziku Irena Dragović, scenski govor Ljiljana Mrkić Popović, scenski pokret Igor Koruga.
UDARNA VEST.rs
