Poseta kineskog predsednika Si Đinpinga Moskvi nije samo simbolična kao prva inostrana ekskurzija nakon što je ponovo izabran na treći mandat. Putovanje je posebno važno zbog šireg konteksta u kojem se odvija. Globalna situacija zahteva dalju nadogradnju kinesko-ruskih odnosa radi rešavanja spoljnih izazova sa kojima se obe zemlje suočavaju.
Međunarodni sistem prolazi kroz krizu razmera svetskog rata. Počelo je pre skoro deceniju kada su „Evromajdanski“ puč u Kijevu koji je podržavao Zapad , i odgovor Rusije preuzimanjem kontrole nad Krimom, doveli do produžene američko-ruske konfrontacije.
Tri godine kasnije SAD su naglo zamenile svoju nekadašnju kinesku politiku „angažovanja i zaštite“ trgovinskim i tehnološkim ratom, što je rezultiralo konfrontacijom između Vašingtona i Pekinga.
Prošle godine, Rusija je pokrenula svoju vojnu operaciju u Ukrajini, nastojeći da eliminiše pretnju od onoga što su mnogi u Moskvi videli kao „kopnenog nosača aviona sa američkim naoružanjem parkiranog na pragu Rusije“, što je Ukrajina postala. Time se rusko-američka konfrontacija izrodila u posrednički rat između dve glavne nuklearne sile sveta. U međuvremenu, Vašington je dodatno pooštrio svoj pristup Pekingu, takođe nastojeći da organizuje svoje saveznike i partnere u Aziji i Evropi protiv Kine.
U tom kontekstu, tenzije oko Tajvana su znatno porasle. Stoga se ne može odbaciti mogućnost da Vašington izazove oružani sukob oko ostrva.
Ovde se ne radi samo o sudbini Ukrajine ili budućnosti Tajvana. Pitanje je sam postojeći svetski poredak i njegov trenutni organizacioni princip. Američka globalna hegemonija, koju su Moskva i Peking oštro odbacili, sada je dovedena u pitanje.
Već nekoliko godina SAD sadašnju situaciju nazivaju „velikim nadmetanjem moći“ – što je u 20. veku bilo suština oba svetska rata. Rusi i Kinezi se, sa svoje strane, od 1990-ih zalažu za prelazak sa unipolarnosti koju predvode SAD na multipolarni svetski poredak. Ova pozicija dobija podršku među raznim zemljama Azije, Bliskog istoka, Afrike i Latinske Amerike. U stvari, proces sistemskih promena je već u toku.
Kao odgovor na ovo, SAD su sledile strategiju odbrane svoje globalne kontrole po svaku cenu. Ovo je strategija prevencije. Amerikanci su videli uspon Kine, neočekivani oporavak Rusije od sovjetskog kolapsa i iranske regionalne i nuklearne ambicije kao izazove koji se ne mogu tolerisati. Bez obzira na snažan interes Pekinga da održi svoje ogromne i profitabilne ekonomske veze sa Zapadom, napore Rusije da reši krizu u Donbasu u skladu sa sporazumom iz Minska, i posvećenost Irana nuklearnom sporazumu JCPOA, Vašington je kontinuirano krenuo u ofanzivu.
SAD su jasno shvatile da vreme nije na njihovoj strani i rešile su da deluju dok im odnos snaga ide u prilog. Provociranje Moskve da preduzme vojnu akciju u Ukrajini bilo je zamišljeno da oslabi i izoluje Rusiju.
Strategija SAD uključuje mobilizaciju i disciplinovanje brojnih saveznika Vašingtona širom sveta. Rukovodstvo Amerikanaca unutar tih raznih blokova, koje je najnovija verzija njihove svetske imperije, nikada nije bilo tako apsolutno kao sada.
Zaista, bivše velike sile poput Britanije i Francuske, i vodeće industrijske moćne kompanije, Nemačka i Japan, mnogo su čvršće vezane za politiku SAD nego što su bile u eri Hladnog rata. Pošto je podstakao NATO da se preseli na Indo-Pacifik i osnovao novi vojni blok (AUKUS), posebno usmeren na Kinu, Vašington koristi ukupnu moć svojih saveza protiv oba svoja rivala u Evroaziji, Kine i Rusije. Takođe se nada da će pobediti te rivale jednog po jednog – prvo eliminisati Rusiju kao veliku silu, a zatim naterati Kinu da prihvati američke uslove.
Šta bi onda mogla da bude strategija kinesko-ruske interakcije s obzirom na sve ovo? Kina i Rusija su obe velike sile, potpuno suverene u planiranju svojih strategija na svetskoj sceni. Ovi ciljevi su direktno zasnovani na njihovim nacionalnim interesima. Odnosi Moskve i Pekinga su daleko od čvrste blokovske discipline koja postoji u zapadnim savezima predvođenim SAD.
Ipak, kineski i ruski lideri svakako razumeju da moraju da sruše plan Vašingtona da prvo porazi Moskvu, a zatim da se okrene protiv Pekinga. Kao rezultat toga, američka upozorenja i pretnje Kinezima u vezi sa pomoći koju mogu da pruže Rusiji mogu zapravo biti kontraproduktivni. Rukovodstvu u Pekingu će ton ovih opomena biti nepristojan i bez poštovanja – posebno u vezi sa predstojećim isporukama američkog oružja Tajpeju.
Iako je Kini svakako stalo do tržišta SAD i EU, Peking se pita da li zaista može da veruje Vašingtonu i njegovim saveznicima, s obzirom na iskustvo Moskve sa sporazumima iz Minska o Donbasu koji, kako su priznali bivši nemački i francuski lideri, nisu bili ništa drugo do trik da se kupi vreme.
Tako se može očekivati mnogo više koordinacije između Pekinga i Moskve. Ovo ne nagoveštava novi vojni blok u Evroaziji, već umesto toga veće zajedničke napore da se pomogne svetu da se brže kreće ka multipolarnosti, što zapravo znači okončanje američke globalne hegemonije.
Jedan od načina da se to postigne bio bi smanjenje uloge američkog dolara u međunarodnim transakcijama. Veći deo kinesko-ruske bilateralne trgovine se već obavlja u kineskim juanima; ali se juan može koristiti i u poslovanju sa trećim zemljama.
Drugi način da se pomogne u uspostavljanju novog svetskog poretka je unapređenje nezapadnih institucija, kao što su BRIKS i Šangajska organizacija za saradnju, kako bi postavili agendu za svet u oblastima kao što su finansije i tehnologija, energija i klima, i, ne manje važno, međunarodne bezbednosti.
Nedavni uspon Kine kao globalnog geopolitičkog – ne samo geoekonomskog – igrača, što je primer njenog nedavnog posredovanja u iransko-saudijskom zbližavanju, pozdravlja se u Rusiji kao praktičan korak ka novom poretku.
Moskva i Peking mogu biti uspešniji ako zajednički deluju na smanjenju ekonomske i političke zavisnosti mnogih zemalja na Bliskom istoku, Aziji, Africi i Latinskoj Americi od SAD i njenih evropskih saveznika.
U oblasti vojne bezbednosti, postoji mnogo toga od čega Rusija i Kina mogu imati koristi kroz bližu saradnju – mimo postojećih formata. Ovde je glavni cilj odvratiti Vašington, delom, a ne samo rečju, od eskalacije zastupničkog rata protiv Rusije u Ukrajini i od provociranja Pekinga zbog Tajvana.
Jedna specifična oblast je dubinski dijalog o nuklearnoj politici i nuklearnoj proliferaciji u sadašnjim uslovima konfrontacije velikih sila i stvarnog sukoba.
Čak i dok rade na prelasku u multipolarnu budućnost, Putin i Si snose ogromnu odgovornost da se postaraju da se ova tranzicija dogodi bez žestokog rata između velikih sila. Bliža saradnja Kine i Rusije po pitanjima bezbednosti učinila bi tranziciju bezbednijom.
UDARNA VEST.rs
