Atentat na predsednika Rusija Vladmira Putina prekršio bi ustav SAD i zahtevao neverovatno složenu operaciju protiv dobro zaštićene mete koja verovatno ima više planova za bekstvo, navodi u članku za Njujork post Rebeka Kofler, bivši oficir DIA, obaveštajne službe MInistarstva odbrane SAD, specijalizovana za Rusiju.
Keofler navodi da je, kao bivšeg agenta, često pitaju zašto Sjedinjene Države jednostavno ne uklone Vladimira Putina, i ističe da se možda mnogima uklanjanje Putina čini lakim rešenjem, ali, dok SAD imaju doktrinu ,iako tajnu koja dozvoljava, u izuzetnim slučajevima, ciljana ubistva stranaca, Vašington gotovo sigurno neće narediti atentat na ruskog predsednika, iz tri razloga:
Prvo, Ustav SAD zabranjuje upotrebu smrtonosne sile izvan zona oružanih sukoba osim ako se ne koristi protiv pojedinca koji predstavlja konkretnu, neposrednu pretnju Sjedinjenim Državama i učestvuje u neprijateljstvima protiv SAD – i to samo kao poslednje sredstvo. Putin ne ispunjava ovaj uslov.
Tačno je da je CIA u prošlosti ciljala strane lidere. Nakon terorističkih napada 11. septembra, na primer, CIA je održavala strogo tajni antiteroristički program ubistava protiv visoko vrednih ciljeva kao što su komandanti Al Kaide. Ovu tajnu misiju, koju je ovlastio bivši predsednik Džordž V. Buš, izvele su privatne paravojne firme koje zapošljavaju bivše operativce specijalnih snaga.
Od 1945. do otprilike 1970-ih, CIA je vodila tajne operacije protiv stranih lidera koji su smatrani pretnjom za SAD. Među metama su bili kubanski lider Fidel Kastro, prvi premijer Konga Patris Lumumba, dominikanski diktator Rafael Truhiljo, predsednik Indonezije Sukarno i predsednik Južnog Vijetnama Ngo Din Dijem. Korišćeni su smrtonosni virusi, eksplozivne cigare i druge taktike tipa špijunskih trilera.
Oko 1954. godine, CIA je imala 58 imena na svojoj „A“ listi onih koji će biti ubijeni, kao deo svog tajnog programa od 2,7 miliona dolara pod kodnim nazivom PBSUCCESS , čiji je cilj bio svrgavanje gvatemalskog predsednika Džejkoba Arbenka. Ali, nakon izvršne naredbe predsednika Džeralda Forda iz 1976. godine, kojom su zabranjena politička ubistva, agencija se uglavnom izvukla iz ovog prljavog posla. Godinu dana ranije, izveštaj od 89 stranica pod naslovom „Sažetak činjenica – Istraga o umešanosti CIA u planove za ubistvo stranih lidera“ uklonjen je iz Nacionalnog arhiva.
Drugo, čak i da je CIA dobila ovlašćenje za operaciju uklanjanja Putina, bilo bi je izuzetno teško izvršiti. Putin i članovi njegovog najužeg okruženja su pod stalnom zaštitom Federalne službe bezbednosti. Samog Putina štite stražari iz predsedničke službe bezbednosti ili „Ljudi u crnom“. Nacionalna garda — ili Rosgvardija — odgovorna je za opstanak čitavog Putinovog režima.
Rosgvardiju, poseban ogranak koji se sastoji od elitnih vojnika sa višedecenijskom službom u oblasti bezbednosti i kontraobaveštajnih službi, predvodi Viktor Zolotov, Putinov bliski saveznik i kolega, bivši KGB operativac. Početkom 1990-ih, Zolotov je služio kao telohranitelj Anatolija Sobčaka, tadašnjeg gradonačelnika Sankt Peterburga, predsednika Borisa Jeljcina i, naravno, samog Putina, koji je tada bio Sobčakov zamenik gradonačelnika. I malo je verovatno da bi se neko, van njegovog veoma malog užeg kruga, mogao približiti Putinu.
Treće, kao operativac sa decenijama rada u KGB-u, jednoj od najbrutalnijih svetskih obaveštajnih službi – Putin je veoma spreman za pokušaj atentata i verovatno je skovao razne planove za vanredne situacije.
U okviru jedne hipotetičke vežbe u aprilu, meni i mom stručnom saradniku, vojnom i obaveštajnom psihijatru, postavljeno je pitanje: „Ako se američke specijalne snage približavaju Putinu, da li bi se on ubio ili predao?
„Ni jedno ni drugo“, odgovorili smo oboje.
Kolega i ja smo procenili da će Putin pre pokušati da pobegne, nego da izvrši samoubistvo ili kapitulira. Kao majstor špijunaže, on je verovatno razvio više scenarija za svoje bekstvo, i ako plan A ne uspe, on bi izvršio plan B, a zatim plan C.
Na osnovu njegovog psihološkog profila, Putin bi verovatno uzvratio, umesto odustao. Njegovo preterano samopouzdanje i arogancija nameću da veruje da može da nadmudri svakoga. Da mu je život bio u opasnosti, verovatno bi mogao da smisli rešenje koje se niko ranije nije setio, na licu mesta.
Kao neko ko je gotovo sigurno sam autorizovao nekoliko atentata, kako bi eliminisao svoje kritičare i političke protivnike, Putin uvek razmišlja unapred.
Kako je jednom rekao : „Ako želiš da pobediš, onda moraš da se boriš do kraja u svakoj borbi, kao da je to poslednja i odlučujuća bitka. Morate pretpostaviti da nema povlačenja.”
UDARNA VEST.rs
