Poslednjih godina rešenje za vršnjačko nasilje je ispisivanje dece iz škole. Škola je digla ruke i završila posao. To su i nama sve vreme pričali: „Što ga niste ispisali iz škole?“ To je krst koji nosim celog života i s tim ću da umrem. Da sam ga ispisao, sad bi bio živ. Da sam otišao da ubijem dvojicu, ja bih bio na robiji, ali bi on bio živ!
Ovo su reči Bojana Jankovića, oca Alekse Jankovića, koji je sa 14 godina izvršio samoubistvo 10. maja 2011. zbog višemesečnog vršnjačkog nasilja i maltretiranja u školi.
– Oko 90 odsto roditelja odustane od borbe protiv nasilja, a pet odsto ispiše decu iz škole – dodao je, prenosi Kurir.
Dragana i Bojan Janković, Aleksini roditelji, govorili su za Nedeljnik, podelili svoju borbu i priču, ali se osvrnuli i na problem nasilja u školama, koje je u prethodnom periodu eskaliralo. Kažu da im se mnogi roditelji i dalje obraćaju za pomoć i pored svih državnih institucija:
– Kako odbiti te ljude, ne možemo da okrenemo glavu i zato nam stvarno nije jasan fenomen zataškavanja nasilja u školama. Vršnjačko nasilje je postalo samo blagi izraz za ozbiljna krivična dela.
Rana nikad ne može da se zatvori
Osuđivao sam sebe kad bih se nasmejao
Bojan kaže i da njegova i Draganina rana nikada ne može da se zatvori:
– Niti mi želimo da je zatvorimo. Ali svaki put je više otvaramo posle izlaska u javnost, i time povređujemo svoju decu, roditelje, prijatelje, sebe. Mi smo učili da hodamo, da pričamo, sećam se kad sam se prvi put nasmejao posle Aleksine smrti ili kad sam prvi put pustio muziku u autu zbog dece. Pamtim to jer sam danima nakon toga osuđivao sebe – da li ja nemam prava da se smejem ili pustim muziku deci? Toliko odricanja i dođeš u fazu da nešto kažeš, a izlože te šamaranju u nekoj kritici kad hoćeš da pomogneš i rešiš problem. A mnogima smo pomogli.
Jankovići su napomenuli i da su počeli da se povlače zbog „efekta“ borbe protiv nasilja, koje u ime „Ministarstva prosvete vode ljudi koji su već decenijama u ovoj problematici i koji su napravili prosvetni lavirint u kojem lutaju roditelji s decom“, a da su se u tom lavirintu sada izgubili i nastavnici.
Upitani da prokomentarišu roditelje koji uzimaju stvari u svoje ruke i sami se obračunavaju s počiniocima, Aleksin otac Bojan odgovara da su i njega kao oca neki osuđivali što nije uradio ovo ili ono, ili šta bi drugi uradili na njegovom mestu.
Nasilje eskaliralo
Aleksin zakon prevaziđen
Da se ovakva tragedija ne bi ponovila, napisan je nacrt Aleksinog zakona – set zakona koji predviđa strože kazne za nasilnike i one koji nasilje zataškavaju. Neke predloge Aleksinog zakona prihvatio je Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, ali nije usvojen kompletan nacrt ovog zakona.
– Mnogi su stvorili pogrešnu sliku da je Aleksin zakon mogao da bude spas i neko epohalno rešenje, ali je te 2016/17. godine mogao da promeni ove slike koje sada gledamo, pošto je već 2020. zakon gotovo bio prevaziđen jer je nasilje u školama eksaliralo, preraslo u teža krivična dela – rekla je Dragana Janković, Aleksina mama.
– Zar je trebalo da zakopam porodicu još više? Padalo mi je na pamet i to – nije da nije. Ja sam službeni pištolj vratio. Tu sam imao neverovatnu podršku i pomoć kolega s posla, koji su svaki dan dolazili da me obilaze, kao i porodicu. Shvatio sam šta bih uradio porodici da sam učinio nešto drugačije. A mi smo bili sravnjeni sa zemljom. Prošli smo i kroz to da nam na vrata dolazi policija jer su nas iz straha prijavljivali. Vidimo ih (izvršioce nasilja nad Aleksom) u gradu, pogledamo se, oni saviju glavu, a posle pola sata nam dođe policija na vrata.
Rekli su i da, bez obzira na sve, podržavaju protest prosvetnih radnika zbog nasilja u školama, iako su u nekoj meri i sami krivi.
ČINJENICE
Šta je sve trpeo Aleksa osam meseci
– Učenik sačekuje Aleksu ispred škole, obara ga na zemlju i šutira
– Isti učenik ga izvodi iz svlačionice i brutalno prebija ispred škole. Šutira ga i udara u glavu, Aleksa završava na infuziji u Vojnoj bolnici
– Drugi učenik fizički napada Aleksu i preti mu. I mlađi učenici iz šestog razreda pokušavaju da ga biju „po nagovoru starijih“. On se sakriva u automobil nastavnika, oni ga opkoljavaju i „ljuljaju“
– Treći učenik Aleksu hvata za vrat, šamara ga i pljuje
– Taj isti treći učenik s članom porodice ulazi u odeljenje i verbalno nasrće na Aleksu, a fizički sukob sprečava Aleksina razredna. Aleksa traži pomoć psihologa i neuropsihijatra u Kliničkom centru u Nišu
– Nekoliko učenika preti Aleksi na Fejsbuku da će patrolirati krajem i da niko neće moći da mu pomogne
– Grupa sa „prvim učenikom“ na čelu brutalno prebija Aleksu ispred restorana gde je igrao fudbal. Aleksa završava u Vojnoj bolnici i na Neurohirurškoj klinici KC Niš s potresom mozga, podlivima, modricama, gipsom na nozi, vrtoglavicom i povraćanjem
– Pretili su mu da nikome ništa ne kaže jer njihovi roditelji imaju veze u policiji i sudu
– Pomenuti „drugi učenik“ ga tuče ispred škole, a on udara glavom u drvo. Ponovo završava u Vojnoj bolnici, s modricama i ogrebotinama
– Pojedini učenici jure Aleksu niz ulicu, ali on uspeva da pobegne. Neki mu govore „p***o cinkaroška“, vređaju ga, gestikuliraju da će ga silovati
– Aleksa je izvršio samoubistvo 10. maja 2011. skočivši s trećeg sprata zgrade u kojoj je živeo.
UDARNA VEST.rs
