S približavanjem zvaničnog početka izborne kampanje u Srbiji, sve očiglednija postaje sprega između medija i političke grupacije okupljene oko Dragana Đilasa, koji svi zajedno čine mehanizam za zaštitu poslovnih interesa Dragana Šolaka. Pažljivim čitanjem sadržaja kolumna koje objavljuju listovi i sajtovi u vlasništvu Junajted medije, sve jasnije se uočava nit koja povezuje ove aktere, ali i politička agenda koju oni zajednički podupiru.
Najsvežiji primer jesu kolumne Jasmine Lukač, urednice političke rubrike Šolakovog lista Danas, koja se mesecima unazad u svojim kolumnama bavi objašnjavanjem zašto je Đilasov kandidat Zdravko Ponoš najbolji opozicioni kandidat. I dok hvali kandidata iza koga je stao lider Multikom stranke, Lukačeva istovremeno bez uvijanja napada sve ostale iz opozicionih redova koji su najavili mogućnost svojih kandidatura.
Potraga za „alfa kandidatom“
Kada se početkom novembra pojavila „nezvanična“ vest da će Zdravko Ponoš biti kandidat na predsedničkim izborima, koju je lansirao list „Nova“ u vlasništvu Dragana Šolaka, jedna od najistaknutijih kolumnistkinja drugog Šolakovog lista „Danas“, promptno je napisala tekst pod naslovom „Zdravko Ponoš je dobar kandidat“. Opisujući ga kao čoveka koji „dolazi iz sistema, ali je protiv Sistema“, te kao nekoga ko dolazi iz naroda, a opet je i deo političkog i vojnog establišmenta, tek Lukačeva je u Ponošu otkrila gotovo idealnog kandidata za rušenje Vučića.
Možda najzanimljiviji zaključak iz njene opservacije na temu Ponoša bio je onaj gde kaže: „Kao čovek sa velikim iskustvom i u spoljnoj politici on bi umeo i smeo da organizuje jaku kontrolu izbora…“, ostavljajući nedokučivim gde se to u spoljnoj politici akteri sreću sa operativnom kontrolom izbora? U samoj završnici svoje kolumne Lukačeva je najavila šta sledi dalje – obračun sa potencijalnim protivkandidatima iz opozicionih redova. A prvi na udaru bio je Boris Tadić.
Ko nije Đilasu po volji, taj ne može da bude dobar kandidat
S obzriom da je Boris Tadić među prvima najavio svoju kandidaturu na predsedničkim izborima, otuda i ne treba previše da čudi zašto se upravo on našao prvi na udaru Danasove kolumnistkinje.
U jednoj od svojih novembarskih kolumna pod naslovom „Šta mogu Tadić i Jeremić“, Lukačeva je sebi u zadatak dala da čitaocima objasni zašto dve nekada vodeće ličnosti DS-a nisu dobri kandidati za predsednike izbore. Autorka je bivšem predsedniku Srbije poručila da su ga u političkom smislu trajno diskvalifikovali zvižduci tokom opozicionog protesta ispred Skuštine u aprilu 2019. godine. Okolnost da su na pomenutom skupu, Tadića organizovano izviždale pristalice Dragana Đilasa i Boška Obradovića, Lukačeva je u ovom slučaju prećutala.
Daljim selektivnim izborom i prikazom činjenica, kao najveći Tadićev greh iz prošlosti Lukačeva je navela i nesporno loš izbor kadrova, ali upadljivo ne svrstavajući među te kadrove i Dragana Đilasa koga je upravo bivši predsednik Srbije i DS uveo u politiku i omogućio mu da obavlja visoke državne funkcije. Ali zato jeste pomenula Vuka Jeremića „kome je valjda prvo radno mesto u životu bio Tadićev predsednički kabinet“. Kao političaru koji je javno obećao da se neće kandidovati ni za jednu državnu funkciju, ona je lideru Narodne stranke zamerila kako se odnosi prema ljudima iz sopstvene stranke.
„Kada se u delu javnosti pojavila priča da bi potpredsednik Jeremićeve stranke mogao da bude dobar predsednički kandidat, Jeremić umesto da proveri na terenu ima li šanse i kakve su, beži od te priče, što bi se reklo narodski kao đavo od krsta“, otkrila je autorka šta je Jeremićev najveći greh te u istom duhu zaključila:
„Zašto bi onda građani Srbije bilo šta pokušavali na izborima, kad čelnik opozicije ostavlja utisak da pokušava samo ono što mu je udobno i što mu lično odgovara u datom trenutku?“
Obračun sa „budalama“ iz opozicionih redova
Ništa bolje od Tadića i Jeremića u kolumnama Jasmine Lukač nisu prošli ostali potencijalni opozicioni kandidati na predsedničkim izborima.
Tako je za Srđana Škora napisala da je kolega za koga u svojoj profesionalnoj karijeri nikada nije čula sve dok „iz političkih razloga“ nije dobio otkaz u Večernjim novostima. A odala je i tajnu da ovaj bivši novinar ima „problem“ s pismenošću pošto joj je poslao je tekst bez kvačica na slovima „č, ž, š i ć“ koje novinari štampe pišu „čak i u privatnim SMS-ovima“.
Svoj agitprop pregalački rad Lukačeva je nastavila uratkom pod naslovom „Hoće li biti budale“ gde je zaključila da, osim Ponoša, svi ostali kandidati jedino imaju potencijal da poput Saše Jankovića i Luke Maksimovića dobijene glasove „pretvore ni u šta“.
Kao dobar primer opozicione lojalnosti Multikom stranci navela je „zeleno-levog Zelenovića, Ćutu i NDB….time što su rekli da će podržati kandidata opozicije koji bude imao najširu podršku“.
„A šta bi bilo da recimo Boris Tadić i Miroslav Aleksić kažu da će se povući u korist Zdravka Ponoša….“, nastavila je Lukačeva da bi poentirala tvrdnjom da „Boška Obradovića ne vredi ni pominjati, on i dalje u političkom smislu juri sopstveni rep“.
Dakle, sve kolumne autorke Šolakovog lista mogu se svesti na kratku prouku koja od opozicionih kandidata zahteva da se povuku i oslobode mesto kadndidatu Multikom stranke Zdravku Ponošu. Jer Đilas, valjda, ipak zna najbolje!
UDARNA VEST.rs (Kurir)
