Dramski umetnik Vladan Živković (81), predsednik Udruženja filmskih glumaca Srbije, s kojim Niški kulturni centar organizuje Filmske susrete u Nišu, preminuo je juče nakon duge i teške bolesti danas u Beogradu, prenosi Kurir.
Rođeni Beograđanin (1941) proslavio je 80. rođendan 1. decembra, jedan je od onih glumaca čije lice prepoznaju svi, od zagriženih filmofila, pa sve do onih koje umetnost uopšte ne zanima. Zvali su ga i omiljeni epizodsta svih reditelja.
„Prisetio sam se kako sam kao klinac „gutao“ svaki kadar „Otpisanih“, divio se Prletu i Tihom ali istovremeno simpatisao i onog pandura, Gidrinog grmalja Mikulu. I tu smo stali, kod Mikule. A daleko od toga da je taj brka bio jedini živopisan, pa i simpatičan lik iz „protivničkog tabora“ – još onda mi se baš dopala varijanta (u to vreme potpuno bizarna), Bate Živojinovića u uniformi kraljevske vojske“, ovako ga opišuje kritičar Mladen Nikolić.
Učio je glumački zanat u klasi sa Gojkom Šantićem, Mirom Peić i Tanasijem Uzunovićem, a tokom studija na Akademiji družio se, između ostalih, i sa Draganom Nikolićem (takođe studirao u to vreme, klasu ispred Živkovića) i Milenom Dravić (tada već poznatom glumicom). Zajedno sa Gagom igrao je na sceni amaterskog „Krsmanca“ i posle jedne predstave prišao im je legendarni Žika Pavlović, jedan od najznačajnijih filmskih stvaralaca sa naših prostora. Iako su još uvek bili na studijama, svojim talentom privukli su pažnju poznatog reditelja koji je poželeo da ih vidi u svom novom projektu.
Pavloviću su za ovaj film bili potrebni neafirmisani glumci, nova lica – Gaga i Vladan pokazali su se kao savršen izbor.
Jedan od najboljih srpskih filmova do današnjeg dana, drama „Kad budem mrtav i beo“ (1967) lansirala je briljantnog Dragana Nikolića u glumačku orbitu. Ondašnja jugoslovenska publika prvi put je na velikom platnu pratila glavnog junaka koji nije uzorni omladinac, partizan na liniji revolucije ili udarnik u železari, već suprotno – sitan lopov i neradnik, lažov bez ikakvog talenta, vrline. Vladan Živković upečatljivo je odigrao ulogu Bubrega, jednog iz plejade marginalaca u ovom remek-delu jugoslovenskog „crnog talasa“.
Džimi Barka i njegovo putešestvije oduševili su kritiku širom sveta ali se ovdašnjem režimu nisu nimalo dopali. Na sreću, film nije „strpan“ u bunker, već je, zahvaljujući hvalospevima sa svih strana nekako stigao do najšireg auditorijuma. Direktno inspirisan Pavlovićevim remek-delom, Džon Šlezinger je već sledeće godine snimio „Ponoćnog kauboja“ (sa Dastinom Hofmanom i Džonom Vojtom) i pokupio nekoliko Oskara, među kojima i priznanje za najbolji film godine.
Po završetku studija na Akademiji, Živković je dobio stalni angažman u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Međutim, u teatru se nije naigrao – jednom je ispričao kako mu je tadašnji upravnik postavio ultimatum: ako misli da bude „filmadžija“, za njega ne može biti mesta u ansamblu novosadskog pozorišta. Mladić se nije mnogo dvoumio, rad na filmu zavoleo je na prvi pogled, snimajući sa Žikom Pavlovićem i tako je počela karijera jednog od naših najpoznatijih epizodista.
Naš poznati pesnik Miroslav Mika Antić kasnih šezdesetih napisao je filmski scenario inspirisan dramatičnim događajima u Vojvodini, u prvim godinama posle oslobođenja – reč je o (nasilnoj) kolektivizaciji, „čizmašima“ i njihovom teroru, prinudnom otkupu i otporu vojvođanskih paora, a na takve teme ondašnja vladajuća elita nije gledala sa odobravanjem, najblaže rečeno. Uprkos svemu, Mika Antić je, u dvostrukoj ulozi scenariste i reditelja, uspeo da realizuje „Doručak sa đavolom“ (1971), stilski i zanatski ne baš koherentnu ali upečatljivu dramu. U glavnoj ulozi pojavio se Bata Živojinović, a Vladan Živković ostvario je izvanrednu rolu mladog poručnika Milana, rame uz rame sa Gidrom Bojanićem.
Vladan je svojom pojavom i glumom privukao pažnju i pojedinih inostranih filmskih autora; samo tokom 1973. godine Živković se pojavio u dve engleske koprodukcije, prvo u ostvarenju „Dve žene“, a odmah zatim i u drami po motivima romana Grejema Grina „Engleska me je stvorila“. Tu je mladi glumac igrao rame uz rame sa Majklom Jorkom i Piterom Finčom, tadašnjim zvezdama britanske kinematografije. Zanimljivo je da je u oba pomenuta filma Vladan tumačio uloge – Nemaca!
Sa Piterom Finčom ostaje u kontaktu i posle rada na filmu, a nešto kasnije Finčov agent u Londonu pristaje da zastupa i Vladana, kome se tako otvara i mogućnost da povremeno zaigra u stranim produkcijama. Četiri godine kasnije, Živković dobija malu ulogu i u poznatoj ratnoj epopeji „Gvozdeni krst“ (1977) američkog velikana Sema Pekinpoa. Tu je igrao pored Džejmsa Koburna, Maksimilijana Šela i legende američkog filma, Džejmsa Mejsona. Odmah potom sledi i pojavljivanje u opskurnom zombi hororu „Dark Echoes“, američko-jugoslovenskoj koprodukciji.
Tokom sedamdesetih godina Živković snima bez predaha, po pet, šest projekata u sezoni. Hoće ga svi – Žika Pavlović, Zdravko Randić, Dejan Karaklajić, Goran Marković, Miomir Stamenković, Zdravko Velimirović, Goran Paskaljević… Vladan igra vozača hladnjače u „Specijalnom vaspitanju“, gastarbajtera koji novajlijama drži „kurs“ švedskog u „Čuvaru plaže u zimskom periodu“, partizanskog borca u filmovima „Vrhovi Zelengore“ i „Devojački most“, konobara u „Dvoboju za južnu prugu“, radnika u klanici u komediji „Tigar“, komandanta brigade u „Sutjesci“, policijskog inspektora u krimiću „Pozorišna veza“… Njegove filmske uloge ovako bi mogli da nabrajamo u nedogled.
Osamdesetih godina prošlog veka Vladan je igrao i u velikim TV koprodukcijama – najveće dve bile su serije „Musolini“ (sa oskarovcem Džordžom Skotom u naslovnoj ulozi) i „Rat i sećanja“ (sa Robertom Mičamom). Živković je često isticao da su svi ti veliki glumci sa kojima je imao priliku da snima i da se druži uglavnom neposredni, opušteni i sasvim obični ljudi.
Upravo takve, neposredne i sasvim obične, tzv. male ljude Živković je najčešće glumio. I površni osvrt na njegovu prebogatu filmografiju otkriva jednu zanimljivost – Vladan gotovo nikada nije tumačio negativce, loše momke; njegovi su likovi dobre ćudi, često duhoviti i druželjubivi, pa čak i onda kada su u pitanju uloge oficira, čuvara, inspektora.
Vladan Živković snimao je takoreći bez odmora, išao je iz uloge u ulogu, iz filma u film. Samo tokom 1982. godine pojavio se u osam igranih filmova, ne računajući televizijske angažmane. Neretko je radio i na dva, tri projekta istovremeno, baš kao npr. Bata Živojinović ili recimo, legendarni Preža Milinković. Uprkos tolikom broju filmova, Vladana su glavne role uporno zaobilazile. Vremenom, stekao je svojevrsni oreol „večitog“ epizodiste i tako je ostalo do današnjih dana.
U filmskoj karijeri dugoj četiri decenije Živković je ovekovečen na celuloidnoj traci u više od 70 igranih filmova! Kada se tome dodaju i brojne uloge u domaćim TV serijama i dramama, ta brojka stiže do 130 uloga! Igrao čuvara u u filmu „Montevideo, bog te video“, ali i kod svog velikog prijatelja Radoša Bajića u serijama „Šifra Despot“ i „Psi laju, vetar nosi“.
Vreme i mesto sahrane biće naknadno saopšteni.
UDARNA VEST.rs
