Merima Isaković, čuvena glumica, koja je danas uspešan psiholog, prvi put posle 43. godine potrešena Danijelinom pričom, otvorila je dušu, i optužila Branislava Lečića za seksualno zlostavljanje.
Ona je u intervjuu za „Nedeljnik“ istakla da je imala samo 18 godine kada ju je navodno Branislav Lečić, koji je tada imao 22 godine, seksualno zlostavljao. Naime, njena ispovest za „Nedeljnik“ je ujedno i uvertira za knjigu koju piše. Delikatna i istinita priča o tome kako žrtva doživljava nasilje, kako je preživela i kako se spasila, u njenoj knjizi nazvana je „Strah“. Kako je izjavila, ime osobe u knjizi nije pomenula. Ideja za knjigu je proistekla iz želje da „pomogne ljudima da se osnaže i prežive traume u nastojanju da iz njih izrastu sačuvanog dostojanstva i želje za životom“.
„Čoveka o kome pišem, tada momka, doživela sam kao drugara s kojim sam par puta razmenjivala knjige i pričala o glumi i o životu. Jednom je, u nekoj dnevnoj šetnji pokušao da me poljubi, ali sam ga odmah zaustavila. Rekla sam : „Mi smo drugari.“ On je ćutao. Oči su mu zatamnile. Duboko čudna praznina. Za tren samo. Zatim se nasmešio i rekao : „Izvini. Nisam mislio..““
„Bilo mi je 18 godina. Ugurao me je u stan: „Ne pokušavaj da vrištiš, niko te neće čuti“, oborio me je na pod. „Osećala sam kako me lomi, boli svaka koščica. Samo ne ovako. Molim te, Bože!“- glumica opisuje nemili događaj i nastavlja
„Osećam taj zadah, miris truleži. Zastrašujući pogled. Prazan i crn. Oči bez duše. „Znaš li ti ko sam ja? Treba da ti je čast da te želim“. Stravičan bol, uvija se kao neka zmija. Svlači mi haljinu, pokušava da mi razmakne noge. Kao da me kleštima lomi… Ako uspe, umreću noćas… Mili Bože, ne ovako, samo ne ovako. Sve što se dalje dešava, je kao igra smrti. Strah koji vrišti u meni, dok se on sladi mojom nemoći. Osećam potrebu da danas kažem istinu i molim narod da ovo pažljivo pročita“.
“ Od te užasne večeri u kasnu jesen 1978. sve dok su nam se pozorišni putevi ukrštali, u svim situacija u kojima je fizički bio prisutan u mom okruženju, na fakultetu ili u pozorištu, ja sam gledala „kroz njega“ kao da je rupa u prostoru. Prebrisan. Nepostojeći. Čovek bez imena. Bez duše. Nedostojan. “ – ispričala je Merima Isaković
Dve godine kasnije, njegova klasa imala je završni ispit u pozorištu Studentskog grada, kako je Merima tada usled bolesti bila sprečena da ih gleda, njeni drugari su odlučili da je posete nakon premijere i zakuske. Tada joj je zazvonio telefon, na vezi je bio Branislav Lečić.
„Plakao je. „Merimice, molim te, dozvoli mi da ti se izvinim iz dubine srca. Molim tvoj oproštaj. Molim te najiskrenije.“ Ćutala sam držeći slušalicu u ruci, zatečena. „Molim te, oprosti mi. Ja nikada pre nisam tako nešto počinio niti ću ikada ponovo pokušati. Sigurno ne.“ – ispričala je Merima i nastavila „Opraštam ti, rekla sam mu tada. Opraštam ti ali ne zaboravljam. Ti nikada nećeš shvatiti bol koju si mi naneo. Mnogostruki bol. Ako ikada čujem da si nekome naneo sličan bol, svima ću reći šta se desilo.“
“ Ja sam održala svoju reč, Branislav Lečić izgleda nije.“
UDARNA VEST.rs(Nedeljnik)
