Iako ima tek 21 godinu, Zorana Mićanović iza sebe već ima karijeru kakvu mnogi grade decenijama. Od prvih nastupa sa samo 12 godina, preko takmičenja u „Zvezdama Granda“, do hitova koji su obeležili njenu generaciju, mlada pevačica uspela je da se nametne kao jedno od najprepoznatljivijih imena domaće folk scene.
Međutim, iza milionskih pregleda krije se potpuno drugačija priča. Dok njene kolege slobodno vreme koriste za odmor, Zorana paralelno vodi butik i kozmetički salon, sama odlazi po robu, radi sa roditeljima i razmišlja o budućnosti mnogo ozbiljnije nego što bi se očekivalo od nekoga njenih godina.
U novoj epizodi podkasta „Alter ego“, autora i voditelja Nemanje Vasiljevića, Zorana je govorila o ceni uspeha, estradi, ljubavi, mentalnom zdravlju, novcu, privatnosti, ali i o strahovima koje retko pokazuje javnosti. Otkrila je zbog čega se nikada nije uklopila u estradni svet i zašto smatra da slava ima rok trajanja.
Kažeš da su ti se smučili lažni ljudi, kada si se prezasitila posla?
„Ne mogu da gledam lažne ljude. To me ubije i onda se ja samo sklonim i živim neki normalan život, a kad moram da se pojavim, ja se pojavim i to je to. Mnogo brzo mi se sve smučilo. Ja ću ti reći ono što mislim, da li se to tebi sviđalo, ili ne, mene nije briga. Ja smatram da je bolje da ti kažem iskreno nego da se foliram. To isto mislim i po pitanju intervjua, druženja i bilo čega. Prosto sam tako otvorena i direktna. Ali sam skapirala da je na estradi mnogo foliranata.“
Jesi se opekla, pa tako pričaš?
„Pa, ja sam totalno zamišljala drugačije sve ovo. Da su ljudi prirodni, da su normalni, da nemaju komplekse, da nemaju poroke. Međutim, to je sve samo jedna maska koja se nosi i to je to. Svi smo mi divni, bajni, sjajni, a ovako…“
Počela si da pevaš sa 12 godina, kako nisi uvidela te poroke?
„Ja nisam imala dodira sa svim ovim. Mislim, ja sam radila, pevala i sve to, ali nisam imala dodira u smislu da mogu da dođem do pevača, do estrade, dok nisam počela da se takmičim u ‘Nekim novim klincima’, u ‘Zvezdama Granda’ i onda je sada to tako i krenulo – da ja upoznajem svoje kolege, da upoznajem ljude, javne ličnosti i sve to.“
Kada si počela sa tezgama?
„Pa, sa 12, 13 godina. Moj tata je pratio nastupe pevača, na primer, kada neko dođe u Šabac ili tu okolna neka mesta. On me dovede na nečiji nastup i uglavnom pita da li može moja ćerkica da otpeva neku pesmu i onda mi oni daju i tako. To je, na primer, bio Borko Radivojević i Živkica Miletić kod nas su nastupali i tata me je odveo tamo da otpevam dve, tri pesme i tako onda, malo po malo, malo po malo, ‘Neki novi klinci’, ‘Zvezde Granda’, i tako je sve krenulo. Onda su lokalni pevači čuli za mene, pa su me zvali na svirke, da radim veselja i sve to. Ja sam se tu super snašla.“
I šta si ti pevala sa 12 godina?
„Pa, znaš kako, ti kad si na početku, ti naučiš nekih par pesama i to gde god odeš pevaš, zato što si najsigurniji, a onda kasnije ti se širi repertoar. Prvi bend sa kojim sam radila je ‘Crveni karton’, žena je bila šef benda, zove se Jasmina i pored nje sam naučila mnogo pesama. Onda sam težila ka tome da dođem na veselje i budem jedina pevačica, ne zato što ne volim konkurenciju, nego se tu najviše pokažeš, tada se vidi koliko pesama zapravo znaš i koliko si sposoban da izguraš neko veselje…
Ti si postavila sebi taj standard već sa 13, 14 godina?
„Tako je. Jednom sam sa svojom bakom sedela i te neke stare, stare pesme iz 70-ih godina preslušavala i ispitivala je da li ih ona zna, a ona ih ne zna. Ona je žena sa sela i slušale su te neke, da kažem, pesme tada, ali ni ona ih ne zna.“
Je li to razlog što si sa 16 godina u ‘Zvezdama Granda’ izgledala kao da imaš 25?
„Mene je život tako vodio, ubrzalo se sve to, a sada pokušavam da se vratim, da budem tinejdžerka, od 16, 17 godina. Dok sam bila u tim godinama, ja sam jedva čekala da napunim 18 godina, a sad bih se vratila u taj period od 16, 17 godina i tu bih negde zaledila vreme nekih par godina. Jer je zaista to jedan divan period svačijeg života. Tek počinješ zapravo da odrastaš, pa onda uđeš u dvadesete i vidiš da život ni malo nije lak.“
Izgledaš dosta umorno…
„Ja ustajem u ovo vreme, možda čak i kasnije. Ovaj, tako da ja se sad još budim, ali evo, uvek je tu energije. Iako se spava po tri-četiri sata, ali energije nikad ne fali.“
Puno radiš i pevaš i posle pevanja odmah ideš na neke privatne poslove i biznise… Zašto moraš da se baviš svim tim stvarima?
„Ne znam koji bih ti dala konkretan odgovor. Volim da radim i mene ne drži mesto. Ja sam neko ko je od malena stvorio tu naviku da mora da zarađuje za sebe. Mnogo mi je lep osećaj kada znam da sa 21 godinu mogu da priuštim svojim roditeljima sve što požele i da im pomognem. Naravno, imaju svoje poslove i zarađuju, ali nekako opet je lep osećaj kada možeš da priuštiš svojim roditeljima. Ja sam takva osoba, volim da radim i u stanju sam da radim šest poslova, ali samo da ne sedim kući. Jer i taj jedan koji imam je za nekog previše. Ali ja nađem vremena da uglavim i još dva. Takav ti je temperament i ja nađem vremena za još dva posla.“
Je li mora tati da se kupi auto od 100.000 evra, zašto ne može neki od 20.000 evra?
„Ne mora, ali rekao mi je koju marku bi želeo da vozi, ja sam izabrala šta da mu kupim, ali to nije komplet. Ja stvarno nemam problem da uđem bilo gde, u bilo koju radnju i ne patim od bilo čega. Zaista, ako nemam para da kupim original ili tako nešto, ne moram ni da ga kupim. Ne moram nikad ni da imam. Smatram da u kola, stanove i te neke stvari treba uložiti. Prosto smatram da treba nekako život poboljšati i olakšati. Ali moj tata, pa čak ni ja nemamo kompleks da vozimo auto ni od 5.000 evra. Zašto uopšte pričati o tim nekim stvarima? Ja ne vidim uopšte poentu. Lepo je imati, ali šta da nemam?
Razumem te, ali ja samo govorimo o granici.
„Pa, šta da nemam? Da idem da se pozajmljujem, da uzimam rent-a-car i tako dalje?“
Ti ne živiš tu lažnu priču, ušla si u ovaj svet mnogo mlada. Je li vodiš računa uopšte o sebi i o svom mentalnom zdravlju?
„Što bude išlo vreme unapred, tako će i nove generacije biti sve naprednije i bolje od nas. Tako je prosto vreme i takav je ovaj sistem u kom živimo. A gde stati? Pa, mislim, ne treba da staneš kada dođeš u problem, pre svega toga nekako treba napraviti kočnicu. Ja pričam o sebi, možda to sutra neko ne bi mogao da izdrži to što ja izdržim. Ali meni, moj temperament i moja energija i ja kao ja – meni to odgovara. Ja imam momenata kad kažem: ‘Sad je dosta, sad je stop’. Znači, sad neću ništa da radim i to je to. Ugasim se. Ali vrlo brzo se vratim, jer kažem, ne drži me mesto i nisam navikla da, da dignem sve četiri u vis, da me boli uvo za danas, za sutra, za prekosutra. Jer uglavnom ljudi žive od danas do sutra, a ja nisam taj lik.“
Dobro, to je zahvaljujući roditeljima koji su te odgajili na taj način.
„Pa da, mene su, mislim, moji roditelji odgajili na neki njihov način. Kao što su njihovi roditelji njih odgajili, tako su i oni mene nekako gledali da usmere sutra za život i za neke prave vrednosti u životu. Sve manje je i manje je toga da ljudi uopšte znaju da cene neke stvari i šta je bitno u životu. Mi sada samo jurimo trendove, jurimo neke prolazne stvari, ali zapravo ne možemo sami sebi da objasnimo da su to prolazne stvari. Jer ako ja vidim da ti imaš nešto, zašto ja to ne bih imao? I to tako, ono što bi se reklo, ljudi s kolena na koleno to prenose. I eto, otišli smo do đavola.“
Ti si otvorila butik, otvorila si kozmetički salon i radiš pored toga što si i vlasnica, ti si i radnik u tim lokalima. Evo, pre neko veče si nastupala u beogradskoj kafani i gde si otišla ujutro?
„Ja sam u utorak nastupala u Beogradu, došla u šest ujutro kući, legla da odspavam tri sata i onda sam otišla sa mojim roditeljima po robu za butik. I ceo dan bila, došla kući, opet malo preklopila dva sata da odspavam i onda opet otišla u radnju da sve završim, da popakujem te stvari, da zalepim cene, deklaracije, da odradiš sve što treba. Ja se osećam bolje kada nešto radim. Inače, ja, ako bih samo čekala taj petak, subotu, nedelju, mislim, ja imam stvarno posla i radnim danima i vikendom, ali ako imam lufta, slušaj, ja bih radila nešto drugo.“
Zar nije bolje odspavati osam sati, pa da roditelji odu po tu robu?
„Oni idu i bez mene, ali uglavnom kada sam ja, kada sam tu i kada ja mogu, onda idem i ja.“
Izdala si novu pesmu „Udaću se ove godine“ i to je zapravo najava albuma koji će uslediti uskoro.
„Jeste, pesma ima već preko dva miliona pregleda, super prolazi i vidim da ljudi pevaju. Narod je prihvatio pesmu, manje više cifre i trending – bitnije mi je da pesma uđe u srce publike.
Ne libiš se da pevaš dvojke kao tvoja generacija? Na nastupima svi to pevaju, ali ti to neguješ i u emisijama.
„Ja negde smatram da ljudi beže od tog stila zato što to nije hajp. Kada sam ja izbacila ‘Večeru’, niko nije pevao dvojke, uglavnom su svi snimali nešto moderno. Ja sam i u takmičenju pevala narodnjake i oduvek sam imala ljubav prema dvojkama i na kraju, eto, desila se ta emisija ‘Kafansko veče’ gde se pevaju zaboravljene pesme i trebalo je doneti neki repertoar, ja sam jedno veče sedela kući i naletela na tu pesmu i rekla da ću je snimiti. Meni je ta pesma bila fora, zanimljiva je, pamtiš je. Posle toga sam pokrenula lavinu toga da svi krenu da snimaju dvojke. Dvojke su postale trend nakon što sam to otpevala… Od male dece do starijih ljudi – najteže je da ta publika zapamti i prihvati pesmu jer oni imaju svoj repertor, ali kada je ta pesma ušla u uši svim tim generacijama, onda se pesma probila i svuda se peva i na veseljima i u klubovima… Posle se desio i taj duet sa Breskvicom ‘Crni šećer’…“
Da li je najveći uspeh onda za pevačicu naći nekoga ko je normalan i ko je podrška? Evo, imamo, na primer, Janu i njenog muža, imamo Ćanu i njenog muža.
„Mnogo njih imam. Viki i Taške recimo, to su sve normalni i porodični ljudi, čestitam im na tome, uspeh je opstati tolike godine, nije lako nositi se sa nečijom karijom i svime što ona donosi. To je sve zanimljivo kada gledaš sa strane, a svaki posao nosi teret – javnosti, mediji, naslovi… Da sam znala da je sve ovo ovako možda nikada i ne bih ušla u ove vode zato što je teško. Najteže što mi pada je privatnost koju nemam i nikada neću imati. I da prestanem da se bavim pevanjem, opet će ljudi slikati, snimati i pratiti sve što radiš jer si ostavio pečat – odeš u restoran i ne možeš da jedeš na miru ili bilo gde, a sve ostalo, ono, psiha jaka i nosi se sa svim što ti dolazi.“
Je li imaš onda pravog prijatelja? Ko ti je rame za plakanje?
„Imam ali ja negde najviše volim sama sa sobom u svoj četiri zida. Nisam osoba koja traži rame za plakanje nikome, jer takva sam, navikla sam da se sama nosim sa svim što mi se desi. Ne volim da me ljudi teše. Hvala svima na podršci, ali na radim po drugačijem principu. Mnoge stvari sam preživela, ali sam sve sama izgurala. Da je neko drugi na ovom mestu, imao bi ozbiljne posledice, ali ti na meni to nikada nećeš videti, niti ih imam, zato što sam ja to izbrisala. Ali sama radim na sebi, jer ja negde smatram da možeš ti da imaš koliko god hoćeš ljudi i ramena za plakanje, ali ako ti sam to sa svojom glavom ne pređeš i ne prevaziđeš i ne prerasteš sam sebe, nikad nećeš, uh, neke stvari rešiti u životu i nećeš moći da ideš dalje.“
UDARNA VEST.rs (Telegraf.rs/Nova)
