Nedavno je u Ulcinju završen jubilarni peti Mundijal prijateljstva, na kojem se okupilo stotine legendi sporta sa prostora bivše Jugoslavije, a začetnik ove ideje Pavle Pepđonović, pričao je za naš portal pun utisaka što je okupio ovakav „drim tim“ sportskih zvezda u svom rodnom gradu.
– Krenuli smo pre 5 godina. Mi smo jedna amaterska, neprofesionalna zajednica, nekomercijalna. Sve je krenulo spontano, građanski. I krenuli smo maštajući, sanjajući o sportskim uspomenama, sećanjima. To je sve tako krenulo sa pokojnim Ivanom Gudeljom. Nakon ovih svih 5 godina i nakon ovog izdanja, vidim da smo postigli mnogo više od toga: da je Mundijal prijateljstva porodica. O čemu vam sad govorim? Znači, vi ste ovde već 3 dana. Izrazi lica ljudi govore sve. I kažem, od prvog dana, od prvog dana te prve godine, je bila baza što se tiče medija, uglavnom iz Crne Gore. Ali već od druge godine se izazvalo interesovanje medija iz kompletnog regiona. Tako da su udarna pesnica ove priče mediji.
– Ovo su napravili svi, svako ima doprinos: i građanke i građani, i hotelijeri i ugostitelji, svi. Ali su mediji udarna pesnica koja su ovaj događaj, ovu priču, ovaj osećaj, ovu misiju lansirali. Tako da ne postoji više u regionu neko, kad mu spomenete Mundijal prijateljstva, da on zna da to nije sajam poljoprivrede, nego da je to o čemu se radi. A onda lokalno, tokom svih 5 godina, građanke i građani Ulcinja, vlasnici apartmana, hotelijeri, ugostitelji, niko nije naplatio ništa. To traje 3 dana. Mi imamo ove godine bukirane 704 sobe na Mundijalu prijateljstva, i ovo je sve van sezone. Dodatna je težina, jer van sezone nema više zaposlenih. To su sve lokalni članovi, porodica, žene, majke, snahe, neveste, one to sređuju, održavaju i sve. Tako da je, po svim tim nekim aspektima, događaj jedinstven, poseban – kaže Pavle.
Ove godine je odata počast mnogim prijateljima Mundijala prijateljstva, poput Ivana Gudelja, koji je bio takođe jedan od idejnih tvoraca ove sjajne manifestacije, kao i Božu Koprivici, koji je bio i utemeljivač Mundijala.
– Već je o svemu lepo pisao pokojni Božo Koprivica, koji je utemeljivač svega ovoga. To sam čitao u onom dnevniku Vreme, njegovu reportažu, kaže da je to neopisiv događaj, opisuje Mundijal gde nema ega. A tolike veličine imate, da niko nema sujete, pa sedne Šurjak tamo u 13. redu, pa je onaj prozvan tamo već pred kraj. Nekoga ste vi zaboravili. On dođe. Tako da je taj prag tolerancije, tog osećaja, neopisiv. I nema nikakvih protokola, tako da je i nama, koji smo u organizaciji, a nas ima dosta, mnogo lakše da funkcionišemo i živimo ovaj događaj. Inače bismo se rado zabavili, da vam sad neko dovede 20 zvaničnika, da vam je sve koncipirano. Žao mi je što mi pokojni otac nije živ, bio bi ponosan. Majka mi je, hvala Bogu, živa. Ali, nisam ni ja ključna osoba ovde. A ko god je organizovao porodici neki rođendan i svadbu, zna da ne možete ni rođendan sami da organizujete bez podrške supruge, kumova, komšija i nekoga. Ne, ovakvo čudo. Tako da, i ljudi imaju ogromno poverenje. Ovde imaju ljudi poverenje prema meni. Evo primera, jedan poslastičar ulcinjski. Stao sam za sladoled, dve kugle, daje mi koverat. I otvaram, vidim, 100 evra unutra. Kaže, što je ovo, a on odgovara da je to za Mundijal. Rekoh, molim te, evo ti, sutra kad predaš pazar, predaj, imamo žiro račun. Ma kakav pazar, nosi to, ne zanima me. Mi smo taj novac sutradan uplatili, slikali priznanicu, sve poslali. Ne možete da platite i da izrežirate to kako ovo funkcioniše.
– Fenomen svega je prva godina. I to je nešto što je jedinstveno. Pa, ta ideja na početku, to je kao sad da skočite ovde u more i da plivate za Italiju. Nema šanse da možete isplivati. Šta je meni dalo energiju, to će biti enigma meni dok sam živ. Ja ću umreti sa tim. I kako su oni poverovali, jer ja sam sa 10% njih pričao uživo, već samo putem telefona. Prvo im je Ulcinj bio nepoznanica, i sada je to mnogo lakše. Mi smo stigli do Čeferina, do fondacije Đoković, ne direktno kod Đokovića, tako da ne postoji neko da pita: „A dobro, o čemu se tamo radi? “ Čak oni kažu: „Znamo, pratili smo, bio vam je taj, bio vam je ovaj, bio vam je… “ Tako da je to druga dimenzija sada. Ja bih voleo, da je postojao neki dron, neko da je snimao tu prvu godinu. Prvi koga sam nazvao je Zoran Vulić, i bio sam u Opatiji, ja sam šetao po stanu i vežbao, pričao sa samim sobom. „Dobar dan, ja sam Pavle Pepđonović, moje ime vam ništa ne znači, treba mi vaše pažnje, minut, ako imate vremena. “ I tako sam vežbao i skupljao hrabrost. To su te faze bile. Ali ja sam se sad rastrčao, ja sad da mi date broj, ne znam koga, ja odmah uzimam i zovem.
– Dejan Savićević je juče došao, samo da ispoštuje, bio je u Berlinu, nije mogao da dođe na onaj omaž, pa na ceremoniju, samo je došao, ispratio je film Moce Vukotića. Tako da je to veliko poštovanje. Onda ovi čelnici fudbalskih saveza, kao da smo mi neka institucija. Da se obrate i da obrazlože zašto. I kažem, da me obični građani prepoznaju. Mene u Buzetu, to je 80 kilometara gore prema Istri, od Rijeke, ljudi me prepoznaju i kažu: „Vi pravite Mundijal prijateljstva“.
Ove godine je Mundijal prenošen uživo na RTCG, a ceremoniji otvaranja prisustvovali su i Dritan Abazović, ljudi iz kabineta predsednika države, a sam Jakov Milatović se javio putem video poruke.
– Imali smo predsednika države, iz kabineta predsednika države su se javili, da, i kontaktirali nas ovih mesec i po dana, mada su oni kao institucija nemaju budžet za finansijsku pomoć, ali su nas podržali. I postojala je mogućnost, predsednik je obećao i lično da dođe. Međutim, stvorio se neki program obaveza vani, i onda nam je snimio poruku, što je velika čast i priznanje. Imao je video poruku koju smo emitovali na ceremoniji svečanog otvaranja. Ima u našoj državi i u našem gradu, bilo ih je, i ima, i biće i pametnih i mudrih ljudi. Ja mislim da ova manifestacija posle 5 godina, najmanje što treba da dobije, jeste taj status manifestacije od državnog značaja, sa nekim delom sredstava, koliko-toliko, i da se i ovo lokalno građanstvo, ova zajednica malo, malo, ovaj, oslobodi nekih tereta. Niko ne pravi pitanja, ljudi pitaju: „Hoćemo li sledeće godine opet?“
Ulcinj sanja da Novak Đoković dođe na Mundijal prijateljstva zajedno sa svim ostalim legendama, a Pavle Pepđonović veruje da to nije daleko od realizacije.
– Pa, mi o tome sanjamo. Kažem da smo mu pisali i kroz medije. Ja ga nikad nisam upoznao, i nemamo mi njegov direktan broj, već pišemo na fondaciju, i oni nam uredno odgovore i sve, i sve daju, sve pohvalno. I vidim kroz medije da je on često gost u Crnoj Gori, i ovako porodično to pročitam kroz medije. Tako da mislim da je to u narednoj godini realno izvodljivo, ako program obaveza dozvoli. I da će se on odazvati. Gledajući ga ovako, nikad ga nisam živo upoznao, ali kako on funkcioniše, kakav je humanista i koliko podržava sve te neke akcije, i tako da će on sa zadovoljstvom da dođe. Jedino, ako ne reši da igra tenis do 50. godine. E, to je druga stvar. Onda ćemo morati da čekamo. I onda isti slučaj sa Lukom Modrićem, isti… Onda su oni imali video poruku, videli ste i od Nikole Mirotića, Jake Blažića, prošle godine od Gorana Dragića, Nikole Vučevića, Svetislava Pešića. I to isto, kao maltene isto, kao da od Dimitrisa Itudisa prošle godine. Tako da je priča pošla mnogo, mnogo, mnogo daleko – zaključio je Pavle Pepđonović.
UDARNA VEST.rs (Telegraf.rs)
