Možemo se prvo igrati kultne serije „Povratak otpisanih“ i prisetiti se sada već legendarne scene u kojoj Joca (Pavle Vujisić) ne naseda na štos iz Minhena Aljoše Vučkovića, koji je tumačio lik majora Gašpara. Ipak, ono što je Srbija pokazala u sinoć protiv Nemačke na „Alijanc Areni“ u krajnju ruku ne može da se poveže sa čuvenim ostvarenjem Aleksandra Đorđevića. Možda samo naziv, ali naša serija ima daleko više epizoda, odnosno – i dalje nema svoj kraj.
Čeka se povratak kulta srpske reprezentacije, čekaju se uspesi koji su se tu i tamo prolamali tokom proteklih godina. I dalje – ništa! Pričom o sistemu i traganjem za krivcima možemo ovako doveka, međutim, vremena je sve manje. Nacija vapi za jednim istorijskim poduhvatom reprezentacije, makar on bio i u „tamo nekoj“ Ligi nacija protiv Nemačke, Holandije…
Ono što upada u oči jeste sama vera, odnosno mentalitet koji je odavno izgubljen. Jer, nekada je Srbija pod dirigentskom palicom Radomira Antića srušila mnogo jače Nemce i to na Svetskom prvenstvu. Ej, na Mundijalu… Imali smo tim, imamo ga i sada, ali smo imali i nešto mnogo više od toga, što evidentno sada nedostaje.
Zaobiđimo statistiku – užasna je. Semafor koji je prikazao rezultat „2:0“ naveo je na mnogo drugačije razmišljanje. Dolazilo je do toga da oni koji nisu gledali utakmicu bez razmišljanja i sa dozom podsmeha kažu „dobro je, samo dva gola, znači bili smo dobri“. Istina govori nešto mnogo drugačije, a dok Srbija luta od tima do tima, igrača do igrača i promene za promenom, bliži se ono najbitnije – kvalifikacije za Evropsko prvenstvo.
I da čak zanemarimo kolaps zvani „Liga nacija“, katastrofalne predstave naših fudbalera (najviše misleći na ovu u Minhenu), uskoro će početi da se odlučuje o sudbini reprezentacije Srbije. Išli smo na Mundijal 2022. godine, po prvi put se plasirali na EURO dve godine kasnije i taman kada se uhvatio zalet, Albanija je uništila jedan mozaik, ili bar pokušaj mozaika. Moralo je krenuti iz početka…
Veljko Paunović i dalje ima poverenje i to ne treba biti upitno do glavnog zadatka. Ipak, da će neke stvari morati da postavi na svoje mesto i nekima objasni šta znači grb reprezentacije Srbije – moraće. Ne odnosi se ovo na utakmicu protiv Nemačke, već na sve što je prethodilo njoj – u glavnoj ulozi junski prozor i letovanje brojnih igrača koji su umorni i nisu spremni da izgaraju još nekoliko dana u dresu nacionalne selekcije.
Poseta na Marakani protiv Grčke je bila slika i prilika kako je poverenje izgubljeno. Orao je leteo iz Lisabona pravo u Katar, sada je isti ranjenih krila na oporavku, čeka na uzlet sa velikom željom da ponovo leti neslućenim visinama. Koliko je od toga daleko? Odgovor je, nažalost, veoma prost – mnogo!
Nemačka je opomena. Liga nacija je opomena. Jednostavno, sve je opomena. A, na Orlovima je da pokažu da su lekciju naučili, ne uobičajenim frazama posle duela i rečenicama koje i vrapci znaju napamet, već delima. Koliko već u Holandiji, ako za to i ima vremena.
Vreme je za buđenje!
UDARNA VEST.rs (Telegraf.rs)
