bivši fudbaler, potiče iz malog sela Orlovat, koje se ponosno smešta pored reke Tamiš. Njegov put do uspeha bio je sve samo ne lak. Svi meštani ovog skromnog sela slažu se da su Duškovi počeci bili teški.
Jedan meštanin se za prisetio teškog perioda Duškove mladosti, govoreći o njegovoj borbi i odlučnosti da uspe.
– Bilo mu je teško, to je siromašna porodica bila. On se zaputio tamo, mlad, to tako jedino i može ako hoćeš da uspeš.
On se osvrnuo i na Duškovog oca Mileta:
– Otac mu bio siromašan, da ne krijemo sad, bio je pružni radnik, tako da je to jedan od razloga da moraš da uspeš, onda tu nema, ili-ili. Ja sam bio dobar i sa njegovim ocem, mnogo sam bio dobar. Mile je bio ponosan.
Kako bi ostvario svoje snove i stigao na fudbalske treninge u Zrenjanin, Duško je bio prinuđen da svakodnevno stopira:
PROČITAJTE JOŠ:
– Poznajem dečka samo tako. On je išao da stopira, imao je tada deset godina, a ja sam stopirao stalno, muzičar sam, sviram i ja njega pustim jednom: „Ajde, idi, idi“. On ranac na leđima i ide u Zrenjanin. On je iz siromašne porodice, otac mu je radio na pruzi, voleo je malo da pije. Mama mu je tu. Izvukao se, hvala Bogu, tu sve glava radi.
Veliku podršku u tim danima pružala mu je i kuma čiji sin i Duško su od malena bili zajedno:
– Kao dete vodila sam ga na treninge, vraćala… Zajedno su slavili osamnaesti rođendan, sin je rođen šestog, on devetnaestog. Obožavam dete.
Njegov veliki trud prepoznala je i komšinica, koja ističe njegovu neverovatnu posvećenost:
– On je bio jako dobro dete. Borio se mnogo i zaslužio je sve što ima. Nisam ga nešto mnogo poznavala, ali znam da su stalno govorili da je stopirao, išao za grad da ide na treninge.
Retko ko je u selu u to vreme mislio da će dostići svetsku slavu, pa je jedan od komšija iskreno rekao:
– Nisam mislio, odkud sam mogao. On je išao u Zrenjanin da trenira, snalazio se, kako je znao, nema šta. Ja ga volim, zadovoljan sam, kao da je moje dete, što se čovek izvukao.
Iako je stekao slavu i veliko bogatstvo, svi oni koji ga znaju od malih nogu ističu da je Duško ostao isti onaj dečak iz Orlovata. To ponosno ističe i njegova kuma:
– Dete se promenilo nije, kako je bilo, tako je ostalo… Kada dođe, kao da je došao normalan čovek, a ne poznata ličnost.
Kuma je tokom razgovora istakla da Duško ume i mnogo da pomaže:
– Što god treba on pomaže, pomaže školi, bilo čemu, ne eksponira se nigde. Dosta je pomagao, ali nećete čuti to iz njegovih usta, ni iz usta njegove majke, sestre… Veoma su skromni bili i ostali.
Dodala je i jedan gest:
– On je svojih pet drugara odveo avionom, vratio, sve platio, provod… To je bilo nedelju nezaboravnih dana.
Danas mu je rodni Orlovat oaza mira, u kojoj je sagradio kuću. Značajan deo vremena provodi na Tamišu, uz koji su svi odrasli, a slobodno vreme koristi da biciklom obiđe park, druži se sa vršnjacima i zaigra fudbal na lokalnim turnirima. Svoju ljubav prema selu i jednostavnom životu preneo je i na svoje ćerke, o čemu je kuma takođe pričala:
– Ma Nika i Atina kada su dolazile, one su se igrale normalno u prašini, sve je on njih puštao, kao što se on igrao. Preneo je sve na njih, i one su vozile bicikl, mazile pse…
Iako uz veliki novac i uspeh neminovno idu i problemi, Duškova kuma otkriva da Tošić uspeva da zadrži mir i jasan stav:
– Nema šta on sa tim, ne pogađa ga ništa. On zna šta je prava istina i ničega se on ne stidi, ne sramoti. Normalan…
UDARNA VEST.rs(republika)
