Legendarni roker Bora Đorđević umro je u 72. godini, a iza sebe je ostavio vanvremenske hitove kroz koje će živeti još dugo, dugo godina.
On se poslednjih dana lavovski borio za život u bolnici u Ljubljani gde je živeo sa suprugom Dubravkom, koja je bila uz njega do poslednjeg trenutka. Borini prijatelji, kolege, fanovi opraštaju se od njega emotivnim rečima tokom celog dana na društvenim mrežama, kao i uz njegove pesme.
Iako su mnoge njegove pesme bile inspirisane partnerkama, neke od najnežnijih reči posvetio je upravo svojoj majci.
„Moja draga majka imala je jako čudno ime za današnje vreme – Nerandža. Naravno, svi su je zvali Nena i bila je oličenje blagosti i dobrote. Rano se udala za mog oca Dragoljuba, koji je iz rata izašao kao kapetan I klase, i koga je posao u „Slobodi“ doveo iz Niša u Čačak“, sećao se Bora.
„Bila je to ljubav na prvi pogled koja je trajala do kraja života. Naime, kada je Nena preminula, ni Ljupče (kako ga je mama zvala) nije izdržao dugo. Bio je očajan, često je plakao i uvenuo je za nepunu godinu dana od Nenine smrti“.
„Moja mlađa sestra i ja došli smo na svet brzo posle venčanja, tako da je mama morala da nas čuva i neguje, i istovremeno studira, jer je otac radio, a to nije bilo nimalo lako. Priroda se malo poigrala sa čačanskom porodicom Đorđević. Tata je bio markantna pojava sa orlovskim nosom i moja sestra je likom povukla na njega, dok sam ja pljunuti Nena, čak i mladež imamo na istom mestu“.
On je u jednom pismo napisao detalje o svojoj majci i ocu, kao i o odrastanju u Čačku, gde će i biti sahranjen.
„Nena je bila vredna i uprkos gomili obaveza oko dece, uspela je da završi fakultet i da se zaposli kao profesor srpskog i ruskog jezika.Mislim da sam od nje nasledio ljubav prema čitanju i glumi, a prema muzici od oboje. Još da sam od mame nasledio blagorodnu narav, bio bih bolji čovek“.
„Ćale je bio divan čovek, ali se u detinjstvu nismo najbolje slagali. Bio sam veoma nestašan klinac, a on ipak vojno lice, pa kad nešto zabrljam znao je da radi i kaiš po du*etu. To sam stoički podnosio. Smešno je bilo kada je Nena trebalo da podrži muža u kažnjavanju razmaženog sina. Juri me po stanu sa varjačom u ruci, a ja bežim oko stola i umirem od smeha jer znam da ne želi da me stigne, a kamoli udari“.
Jaka povezanost sa majkom
Bora je veoma bio vezan za svoju majku, čak i kao odrastao momak.
„Za nju sam uvek bio i ostao dete. Znala je da me osramoti iz najbolje namere. Na primer, treba da izađem s devojkom koja svrati kod nas da me sačeka. I taman da pođemo, Nena pita: Sine, jesi piškio?“.
„I kasnije, kada sam postao afirmisani umetnik, znao sam da odem kod roditelja i da im pročitam nove pesme. I reakcije je uvek bila ista: „Iju, crni sine, opet psuješ!“. A crni sin konjina odrasla. Moju majku su svi voleli jer je bilo nemoguće ne voleti je“, zaključio je Bora Đorđević u pismu koje je 2014. godine napisao povodom Osmog marta.
„Majka se sablažnjavala zbog mojih stihova“
„Ona je uvek mislila da sam mali i za nju sam uvek ostao dete, pa se onda sablažnjavala zbog mojih stihova, a kada opsujem, govorila je: ‘Bože, sine.’ I dan-danas, kad god mogu, odlazim u Čačak, ponosim se što potičem iz te sredine. Često umem da kažem da Čačak nije grad nego stanje duha“, govorio je on u jednoj svojoj ispovesti.
UDARNA VEST.rs (blic)
