Poslednji put sam je videla kada mi je mahnula ispred zgrade.
Više od godinu dana nakon masovnog ubistva u OŠ „Vladislav Ribnikar“ na Vračaru, kada je ubijeno devet učenika i pripadnik obezbeđenja, došlo je do prvih presuda u ovom slučaju. Naime, na kaznu kućnog pritvora osuđen je vlasnik streljane u kojoj je Vladimir obučavao Kostu Kecmanovića da puca, i to zbog davanja lažnog iskaza. Roditelje žrtava sve ovo dodatno potresa, a posebno ponašanje Vladimira i Miljane Kecmanović.
Naime, nedavno je Biljana Paunović majka Adriane Dukić koju je 3. maja ubio Kosta Kecmanović tokom svog potresnog svedočenja, zamolila je ćerku da joj oprosti što je tog jutra poslala u školu.
– Tog jutra je trebalo da ima kontrolni iz matematike, ali nije dobro spremila, i molila me da ne ide… Ali nije ga ni dočekala, već je ubijena pre toga. Možda bi moja ćerka bila živa da je zakasnila u školu, ali smo je uvek vodili rano. Poslednji put sam je videla kada mi je mahnula ispred zgrade. Imala je roze duks tog dana. Tog jutra se blago našminkala i nasmejala jer je trebalo da se fotografišu u školi. Naša Adrijana ubijena je u školskoj klupi i od nje imamo samo pernicu koja nije bila krvava. Tog Kostu nikada nije pominjala niti ga je poznavala. Svi mi koji smo tog dana izgubili decu smo doživotno mrtvi. Naš život se pretvorio u pakao…Odlazak na groblje i plač. Nemam snage da se pojavim ispred te škole. Ni mlađa deca ne vole da idu u tu školu. Ako me čuje moja Adriana želim da joj kažem da joj se izvinjavam što sam je poslala u tu školu i što smo odlučili da se vratimo u Srbiju – plačući je tada izjavila Biljana, pa dodala:
– Adriana je naše prvo dete. Kada je došla u kuću… došla je radost u našu porodicu. Anči je bila druga glava u porodici i uzor i autoritet mlađem bratu i sestri. Bila je vrlo odgovorna i zrela. Htela je da bude doktoraka, kardilog, da mogla da leči svog dedu. A deda joj je rekao:“ Neću ja to doživeti.“, a evo sada nema naše Adriane. Kada se desio taj 3. maj nisam slutila da će naša Adriana biti među ubijenom decom. Zvala sam je više puta, ali telefon je zvonio pa odbijao vezu. Otišla sam oko 11.30 i čekala našu Adrianu da izađe i da mi se nasmeje kako je obično činila. Nije je bilo…Krenula sam kući, a onda pozvao suprug i rekao:“ Nema više naše Adriane!“ Vrsinula sam… Kleknula sam na Slaviji… Ne znam ko me dovezao. Vrištala sam i plakala. Govorila sam da je strašno što smo došli u Srbiju koju je naša ćerka toliko volela i u kojoj je ubijena.
UDARNA VEST.rs (Republika)
