Pevačica Milica Todorović otkrila je nepoznate detalje saradnje sa Sašom Popovićem i sa Žikom Jakšićem.
-Čast mi je što sam deo ove kuće već 20 godina, verovali ili ne. Ja sam inače mlada, da znate (smeh). Družimo se već toliko i ja se nadam da će to trajati još dugo- rekla je Milica, a potom se dotakla svojih prvih muzičkih koraka na Grandovoj sceni.
-Kao dete od 13 godina prijavila sam se na audiciju za „Zvezde Granda“ i to je promenilo čitav moj život. Počela sam profesionalno da se bavim muzikom, a sa 14 godina sam se preselila u Beograd i pobedila u takmičenju, na Tašmajdanu ispred 20.000 ljudi. Od tad kreće ludilo- prisetila se pevačica.
Milica je istakla i da joj nije bilo lako da se osamostali mnogo ranije od svojih vršnjaka i da se iz rodnog Kruševca preseli u Beograd.
-Sećam se da je moj tata plakao kad smo pravili tu oproštajnu zabavu, sećam se kao juče tog prizora. U dvorištu u Kruševcu smo pravili proslavu moje pobede. Pevala sam, dovela sam svoj tadašnji bend pa smo mi tu nešto pevušili po dvorištu. Sećam se da sam pogledala na klupicu i tata sedi i tužno plače. To je bio jedan zaista tužan prizor. Prišla sam, zagrlila ga i pitala ga što plače, a on je rekao „Ide mi dete iz kuće“. Tako da nije to svejedno za roditelje. Zato sam ja stalno sa mamom, da nadoknadim ono vreme koje nisam bila sa njom. Često znaju da me pitaju zašto provodim toliko vremena sa majkom, ali eto, to je moj odgovor. To je moje pravo i želim da budem sa roditeljima. Tad kad je trebalo nisam bila – prisetila se sa setom pevačica.
Međutim, u teškim trenucima tokom odvajanja od roditelja, od Saše Popovića i Žike Jakšića je uvek imala podršku i vetar u leđa.
-Dosta su mi pomogli. Mi smo imali iznajmljen stan na Bežanijskoj kosi gde smo svi iz „Zvezda Granda“ obitavali. Inače, Žika Jakšić i Saša Popović su mi bili kao očevi bukvalno, pošto sam bila jako mlada i tako sam i gledala u njih pa su se oni tako i odnosili prema meni. Nikada neću imati ružnu reč da kažem za te ljude. Imali su toliko obzira prema meni koja sam išla redovno u muzičku školu u Kruševcu. Plaćali su mi autobusku kartu da dođem iz Kruševca u Beograd. Sale Popović bi prišao i pitao me „Mico, je l’ imaš šta da jedeš? Koliko treba da ti dam za autobusku kartu?“. Stvarno su vodili računa o nama. Sva sam se naježila dok se sećam tog perioda– rekla je Milica i priznala da su joj svakodnevna putovanja veoma teško padala.
