Milica Pavlović nikada nije krila da je na babu i dedu sa očeve strane gledala kao na roditelje, s obzirom na to da je sa njima odrastala u Gornjem Bunibrodu kod Leskovca. Miličin otac i maćeha takođe su bliski sa pevačicom, dok o majci retko govori.
Ipak, ona rado ističe da joj ljubavi i pažnje nikada nije falilo, jer su to nadomestili njeni baba i deda.
Nažalost, pre nekoliko godina u kratkom vremenskom periodu su oboje umrli, a pevačica se sa setom priseća tog perioda.
– To je sve trajalo čitavu večnost, smestili su ga na neko odeljenje, sada ne mogu da se setim koje i on je prestao da govori. Jedna od mojih drugarica radi u toj bolnici, Marijana i kaže mi: „Hoćeš ti deda Lacka da vidiš?“, tako su ga zvali, ja kažem: „Naravno da hoću, ali neće me pustiti“, kaže ona: „Ma pustićemo te, staviš masku, staviš sve…“ Skoro sam videla Marijanu i rekla mi je da i dan danas prepričavaju tu scenu mog opraštanja sa dedom. Iskreno bilo je strašno ja sam prvi put u životu videla osobu sa zamućenim pogeldom, nikada se nisam susrela sa tim. Ma koliko godina da je on imao, to je neko vaš, i sećam se da je u hodniku plakao i lekar i sestre i u tom momentu gde je osobi pogled upućen negde gore, kaže Marijana: „Ja se sećam stojim na vratima i deda Lacko koji širi ruke i gleda na gore“. On je čuo mene i raširio ruke. Jao, ja sam mislila da ću tada umreti. Ja sam samo legla na njegove grudi i onda me je lekar molio da izađem i rekla sam mu samo ono iza čega stojim i dan danas: „Hvala ti deda za sve što si uradio za mene, hvala što si se broio, hvala ti što sve što danas znam, znam zahvaljujući tebi i baki i nemoj da brineš, zapamtiće svi tvoju Milicu kao unuku Vladimira Pavlovića i Rade Pavlović. Nikada vas neću obrukati i nikada vas neću razočarati i tek ćemo velike stvari stvarati zajedno jer ja znam da su oni tu – rekla je Milica Pavlović.
Ubrzo nakon smrti Vladimira Pavlovića i pevačicina baka Rada bila je sve gore. Alchajmerova bolest je sve više uzimala maha, pa je Milica bila prinuđena da je smesti u gerontološki centar.
– Kako je odmicao period sve je bilo manje i manje takvih situacija. Ona je pokazivala znakove bolesti još za vreme dekinog života. Mi smo imali ženu, Jasnu, koja je i dan danas u mom selu, koja je njima pomagala, ali kada se desilo šta se desilo sa dekom, meni je rođena tetka u Beogradu sa porodicom, tata dolazi, ali ne toliko, zaista u jednom momentu je bilo nemoguće da odlazim toliko i poželela sam da je negde blizu mene. Posećivala sam je svaki treći dan, jer sam bila u mogućnosti i uzimala sam je kod sebe i šetala sam sa njom i vodila je na sladoled. U mom naselju je ona bila… Ja sam od nje povukla da ljude koje volim, pipkam i stiskam, osećajna sam na nju – priseća se Milica Pavlović.
Ovaj težak period događao se za vreme procvata njene karijere, pa joj je bilo teško da to ne podeli sa najmilijima.
– Kada je ona otišla naiđe taj period kada kažete dobro za koga ja sada sve ovo radim, u čije oči da pogledam. Otac i maćeha, zaista me obožavaju i ja njih obožavam, imam familiju predivnu, ali nemam više ta dva pogleda i taj momenat, „koga ja sada da zovem“, nekako, kada je ostala, kroz nju sam opet videla dekinu sliku i tu su mi nekako, a onda kada je ona otišla, još tada u tom momentu, tako se pogodilo, meni je izašao album „Posesivna“ i doživljava najveći uspeh, pesme se slušaju sumanuto i sve ide ka dobrom planu, a ovamo mi ne ide, ovamo se gasi jedan život, ovamo se gasi vaša majka – priča Milica u emisiji „Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović“.
UDARNA VEST.rs(Kurir.rs/Blic)
