Milena Rašić je svojevremeno bila svetska i evropska šampionka i na reprezentativnom i na klupskom nivou, a mi smo imali zadovoljstvo da je sada ugostimo u novoj epizodi Serviranja sa Ivanom i Vemom.
Odbojkašice Srbije su na Evropskom prvenstvu osvojile srebrnu medalju, pošto su u velikom finalu izgubile od Turske u taj-brejku. Milena Rašić je pomno pratila taj meč, kao najveći navijač „plavih dama“.
– Mnogo je lakše igrati nego gledati. Mnogo lakše, jer ne uočavaš neke stvari i dok igraš možeš na neki način da pomogneš. Ovako kad si pored televizije ili na tribinama, dosta je teže – konstatovala je Milena, te sa optimizmom najavila olimpijske kvalifikacije:
– Ne sumnjam da će ostaviti srce na terenu, samo da zdravlje posluži devojke i ne sumnjam da ćemo biti još jedna ekipa koja će se kvalifikovati.
Odlično nekadašnji srednji bloker poznaje selektora Đovanija Gvidetija, pošto su zajedno sarađivali u Vakifbanku.
– Sarađivali smo zajedno sedam godina. Mogu reći da sam u nekom trenutku prestala da ga gledam kao trenera, da mi je u neku ruku postao prijatelj. Dosta dobro smo se upoznali i razumeli.Đovani je veliki stručnjak, sa njim se radi naporno i ne postoji šansa da dođeš na trening, a da ga ne odradiš stoprocentno. Ili će te naterati da ga odradiš ili će prosto reći da napustiš trening. Da se on pita, ne bi izlazio iz sale. Voli da namesti ekipu do savršenstva, da deluje sve to kako treba. Jedan je od najboljih trenera, trofeji govore o tome. Nekako nije imao sreće sa reprezentacijama, nekako mu se Srbija uvek isprečavala tu. Bio je presrećan kada je dobio priliku da vodi Srbiju, jer više neće igrati protiv Tijane Bošković. Potrebno im je malo vremena da se upoznaju, da devojke uhvate njegov tempo rada. Ali nadam se da će već na ovim kvalifikacija to doći do izražaja.
Sa evropskim srebrom Milena je završila svoju karijeru pre dve godine – Srbija je tada u finalu izgubila od Italije pred 20.000 navijača u Beogradu.
– Joj, nažalost. Želela sam oproštaj sa zlatom, ali je Italija u tom momentu za nijansu bila bolja. Dala sam svoj maksimum, iako sam u malom mozgu imala tu informaciju da mi je to finale poslednja utakmica. Pokušavala sam da se fokusiram na neke druge stvari, da ne razmišljam preterano o tome – jer bih verovatno odigrala najgoru utakmicu u životu. Drago mi je što je oproštaj bio pred našom publikom, pred tim brojem navijača.
Otkrila je i zbog čega je odlučila da baš u tom trenutku kaže da je kraj.
– Prioriteti su se promenili. Osetila sam potrebu da osnujem porodicu, da se posvetim nekim lepšim stvarima u životu. U međuvremenu sam postala majka – i to mi je najzlatnija medalja. To mi je bio prioritet, drago mi je da sam uspela i to. Telo mi je davalo znake da ne može više da izdrži taj ritam, bio je to pravi trenutak. Još da je bilo zlato, bilo bi idealno. Ali dobro…
Iskustva koja se pamte i medalje koje imaju posebno mesto
Milena je dres reprezentacije nosila od 2009. do 2021. godine. U tom periodu je sa „plavim damama“ osvojila 16 medalja, od kojih dve na Olimpijskim igrama – srbro u Riju i bronzu u Tokiju.
– Iskreno, iz Rija pamtim druženje, tu hemiju koja je bila među celom srpskom ekipom, nebitno koji je sport u pitanju. Kako smo svi navijali jedni za druge, kako smo se bodrili međusobno, to je… Posle svakog uspeha, nebitno ko se takmiči u tom trenuku, bio je doček ispred zgrade. Čak Novak Đoković, sad sam se setila, koji nije bio smešten u selu, i on je dolazio čisto da bi se družio sa nama. Da bi upoznao sve nas, da bismo popričali po koju. Eto, Novak Đoković koji je Novak Đoković, svi znamo ko je on, dolazio je u selo da bi družio se sa srpskim sportistima, to dovoljno govori o svemu.
Otkrila je popularna Raša i da je poraz od Kine u finalu ono što joj je najteže palo u karijeri.
– Najteži poraz. Niko od nas nije spavao veče pred finale. To se nikad nije desilo, da smo imale toliku tremu.
U Tokiju je iskustvo bilo potpuno različito, pošto su se Igre održale usred pandemije virusa korona.
– Bitnije je bilo da ponesemo maske, nego patike za trening ili utakmicu. Kako se pojaviš bez maske, skače njih desetoro. Sve je bilo jako čudno, postojala je distanca među ljudima. To je i normalno, jer ako se jedna osoba u timu razboli, završavaš takmičenje. Bio je strah u glavi konstantan, osećalo se to sve vreme.
Ali nijedna od olimpijskih medalja ne nosi epitet omiljene.
– Najdraže su mi dve. Prva je evropsko zlato iz 2011. Jer je osvojeno ovde u Beogradu, igla nije imala gde da padne koliko je ljudi bilo. Bilo je i prvo veće takmičenje na kojem sam bila u startnoj postavi. A druga je svetsko zlato 2018. Bilo je prvo svetsko koje smo osvojile.
„Dobra je ova mala, ali ne zna da blokira“
Sa reprezentacijom je Milena beležila neverovatne rezultate. I svesna je da ih ne bi bilo bez Zorana Terzića na klupi.
– Kada sam se pojavila u reprezentaciji, Terzić se čuo sa mojim menadžerom i rekao – Dobra je mala, ali ne zna da blokira. Meni to menadžer nije odmah rekao, jer verovatno bih plakala. Ali on je bio jedan od trenera koji me je uveo u reprezentaciju, i pomogao da odem preko. On zna mnogo o odbojci. Terza je mrgud, ali zaista može da te nauči mnogo. Zahvalna sam mu na svakom treningu i svemu što me je naučio.
Otkrila je legendarna odbojkašica i šta je tajna svih uspeha „plavih dama“.
– Jako je bitna atmosfera, uvek se primeti kada nešto štrči – igrač ili neko iz stručnog štaba. Dovoljan je jedan deo da sve nestane. Kod nas godinama vlada super atmosfera. To je nešto što krasi ovu reprezentaciju godinama, vidim da je to i dalje tu. Nadam se da će zadržati to, jer to je ono što pokreće taj tim.
Na pitanje da li se dešavalo da devojke dosade jedna drugoj tokom brojnih meseci koje su provodile zajedno.
– Ima i tih momenata. Sa porodicom živiš, pa nekad ne možeš da ih gledaš. To je normalno, pogotovo kad je 14 žena na jednom mestu. Ali to nije ništa specijalno. Meni ako se danas ne druži ni sa kim, ja ću ostati u sobi, čitati knjigu, i to je to. Sutradan se ponovo volimo najviše na svetu.
Poziv Vakifbanka i preplakana noć u Kanu
Na klupskom nivou Milena je najveće uspehe beležila sa Vakifbankom, sa kojim je bila evropska i svetska šampionka.
A u našoj emisiji otkrila je zanimljivu priču kako je otišla u Istanbul.
– Igrali smo u Ligi šampiona, ja sam igrala za Kan. Meni se oni apsolutno nisu sviđali. Ja kad vidim Đovanija sa strane, koliko skače i koliko vrišti, baca onaj ajped i ono sve, apsolutno mi je bio antipatičan. Kao i njegova ekipa, nešto su mi se činile nadmene, nos do plafona – nasmejala se Milena.
– Nakon tog meča sam dobila prvi poziv od Vakifa, koji sam ja odbila. Desio se i drugi poziv, dva dana pred potpisivanje novog ugovora sa Kanom. Meni je menadžer tada rekao – Slušaj, Rašo, oni te treći put neće zvati,ovo ti je prilika života, veruj mi. Toliko sam plakala jer odlazim iz Kana, gde sam imala svoju srpsku ekipu, upoznala sam mnogo ljudi i bilo mi je lepo. Preplakala sam to veče i potpisala za Vakif. I nisam se pokajala. Vakif je najbolji klub na svetu.
Šta je legendarna reprezentativka rekla o odbojci u Turskoj, čije je postere držala na zidovima svoje sobe i kako se snalazi u ulozi majke i supruge jednog sportiste, saznajte u našoj epizodi:
UDARNA VEST.rs (Blic sportal.rs)
