Opet je svanuo jedan od onih dana kada ne postoji ništa bolje nego biti Srbin.
Srbija je savladala u polufinalu Svetskog prvenstva u košarci Kanadu sa 95:86, ali to ste već čuli, Srbija je u finalu i posle 21 godinu opet ima mogućnost da se nazove gospodaricom svetske košarke, ali i to ste već sigurno čuli, ali šta je ono što možda niste čuli?
Možda niste čuli da naš tim tu favorizovanu Kanadu nije nekako slučajno pobedio, jer je, recimo, nama bio dobar ili njima loš dan, jer je u nekom aspektu bio bolji, pa je to prevagnulo, nego je baš muški nadigrao, potukao je na svim poljima. Pobedio je već u prvim minutima, kada je poveo sa 8:1, pogledajte kako se kretao rezultat tokom meča, pogledajte rezultat na kraju i biće vam jasno zašto je tih 8:1 bilo dovoljno.
Možda niste čuli da je svaki od jedanaestorice momaka u tom meču rekao da je spreman da pogine na terenu za saigrača i grb zemlje koji nosi na grudima, da su oni kao tim zaustavili vrhunske pojedince, NBA zvezde i da je svaki od njih posle meča rekao „briga me na koga ćemo u finalu“.
Dok drugi beže od Amerikanaca, naš kapiten je baš njih poželeo, jer mi ne tražimo lakše i zaobilazne puteve, mi se ne plašimo da se pogledamo u oči i da vidimo koliko zaista vredimo, mi želimo da se nazovemo najboljima kad pobedimo najbolje.
Ipak, Bogdanoviću se želja neće ostvariti – u nedelju će od 14.40 na megdan Nemcima, ali i za to ih baš briga, jer oni imaju ono što takve mečeve dobija i zato nije važno ko je protivnik. Rekao je to pametno Aleksa Avramović: „Mi smo uvek Srbija“. E, baš to, baš to što smo Srbija – to je naša najveća snaga.
Podsetila je pobedom protiv Kanade ova ratnička ekipa još jednom sve koji puko prebrojavaju zvezde da je košarka i dalje timski sport, podsetila je i one koji se samo bave nekim računicama i ciframa da su super i mišići, i talenat, i snaga, i hemija, i igrači kojima se svi klanjaju, ali da je to tek polazna tačka, a da je ono što pravi razliku duša, zajedništvo, ljubav – prema pobedi, saigraču, zemlji… Na to će igrati i u finalu.
I ne, nema potrebe da od ovoga pravimo neku romansiranu priču, jer i ako govorimo čisto košarkaški, Srbija je sjajna, naš tim igra gotovo savršeno, i to možemo da kažemo bez upotrebe hiperbole, bez bojenja i ulepšavanja, setite se utakmice sa Litvanijom u četvrtfinalu – savršenstvo. Ono što su Svetislav Pešić i njegov tim napravili za nešto više od mesec dana sa jedanaestoricom najboljih koje imamo jeste za udžbenike. Dovesti ekipu na ovakav nivo, napraviti od njih ovakvog giganta – kapa dole.
Znamo svi za nemili događaj sa Borišom Simanićem koji ih je dodatno ujedinio, koji je na delu potvrdio ono što je davno Ivo Andrić napisao: „Ništa ne vezuje ljude tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća“, a ova nesreća, koju su svi zajedno i srećno preživeli, njih je vezala zauvek, kao ljude i kao saigrače. Njima je dala prijatelje za ceo život, drugu porodicu, tim sa kojim mogu protiv svih, a srpskoj košarci je sa njima takvima obećala svetlu budućnost.
Oni koji su noć proveli zajedno moleći se za druga, strepeći za njegov život, sutra su izašli i borili se kao lavovi, zbog njega i za njega, zbog selektora, zbog sebe, zbog nas, jer sećate se poruka koje su slali o tome kako žele naciju da učine srećnom. I uspeli su, tada su jasno rekli – više nema nazad.
Čekaju ih sada ti Nemci kao poslednja prepreka na putu do istorije. Oni će dati sve od sebe da ih spreče da se popnu na najviši stepenik na pobedničkom postolju i nisu nimalo naivni, ali daleko od toga da se sa njima ne može. Neskromno, ali realno, možemo da kažemo prema onome što smo do sad videli – naš tim igra najbolju košarku na prvenstvu, imamo sjajne pojedince, svako zna svoju ulogu, pa svi zajedno čine savršenu celinu.
Oni imaju Denisa Šrudera, koji je kohezivni elemente te ekipe, onaj koji diriguje, imaju Andreasa Obsta, koji može da pogodi sve, imaju braću Vagner, Franca i Morica, imaju jaku odbranu i napad koji postiže 90 plus poena po meču. Kompletni su, ne škripi ništa u njihovoj igri ni sa jedne strane terena i zato su stigli do finala.
Da će biti lako – neće, da je nemoguće – nije. Šta više, sećate se – mi smo Srbija, oni treba nas da se plaše.
A kada mi nekada i zaboravimo na to ko smo, koliko smo veliki, ko su nam košarkaški „preci“, kakvi su nam košarkaški geni i ko su oni koji nose naš dres, tu su drugi da nas podsete. Pa dok sedam miliona selektora u našoj zemlji ima šta da kaže Pešiću i da ga posavetuje kako protiv Nemaca, selektor Amerike Stiv Ker šalje poruku da nema čemu da nas nauči.
– Njima ne trebaju moji saveti, Srbija je velika – kaže NBA šampion.
Da, Srbija je velika i Srbija će biti velika kako god da se završi ovaj meč.
Mi želimo da ih vidimo sa zlatom oko vrata, ali ovaj put to želimo prvenstveno zbog njih dvanaestorice, jer je svako od tih momaka to zaslužio. Ovaj put smo sebe kao sebični srpski navijači stavili u drugi plan. Mi smo već srećni, ali oni neće biti dok god se ne popnu na najviši stepenik na pobedničkom postolju i dok im suza ne zaiskri u oku dok budu slušali “Bože pravde”, zagrljeni i ogrnuti srpskom sastavom.
Momci, vi ste već naši junaci. Hvala i srećno!
UDARNA VEST.rs (Blic sportal.rs)
