Nisu ni Amerikanci što su nekad bili ili smo mi ipak toliko svoji i toliko dobri da smemo da kažemo da hoćemo njih u finalu… Tačno je ovde pomalo i jedno i drugo, ali glavni razlog da potajno priželjkujemo reprezentaciju Sjedinjenih Država u borbi za zlato pre svega je bio stil igre i kvalitet drugog tima koji se sa njima borio da finale – Nemačke.
Odahnuli su neki kada smo izbegli reprezentaciju SAD-a, ali ne treba biti siguran da je to za nas srećniji ishod.
Srbija je protiv Kanade pokazala da zna kako se igra sa takvim ekipama, šuterskim, koje imaju igrače koji igraju taj NBA stil igre, a ekipa SAD-a je baš takva. Zatvoriš im prvu opciju napada, nateraš ih na još neka dodavanja, odigraš odbranu jako, pametno, spustiš ih ne 80 i nešto poena… Tako bismo mogli i sa Amerikancima, pokazala je to Litvanija, ista ona ekipa koju smo mi tukli… Skautirali su ih, pripremili se ozbiljno, pristupili su tom meču kao da sutra ne postoji i izborili su se sa nonšalantnim Amerikancima, koji su tek tako izašli na teren da završe posao, u svom stilu – misleći da samo oni igraju košarku.
Nešto tako je bilo sa Kanađanima i nama, oni su na poslednjem trenigu pred meč slušali muziku, đuskali, repovali, a Srbija je imala potpuno drugačiji pristup, koji u meču prenela i na teren. Jako, hrabro, timski, ratnički, pametno, taktički su se pripremili savršeno i sve dogovoreno su preneli na parket, a to je, videli smo, bila karta za uspeh.
Sa Nemačkom neće moći baš tako, oni igraju evropsku košarku, sličniju nama, oslanjaju se na defanzivu. Sa njima će se voditi neka potpuno drugačija bitka, potpući ćemo se muški, pa ko bude više mogao.
Verujem i dalje da je to naš tim, kod nas igra cela klupa, svako tačno zna ko šta radi, a od toga što naši igrači nude Nemce može da zaboli glava, jer imamo Bogdana, jer imamo Milutinova, ali ipak…
Tradicionalno nam ne leže. U osam mečeva smo slavili po četiri puta. Nemci su bili bolji u kvalifikacijama za prethodni Mundobasket, kada su 2018. godine slavili kod kuće sa 79:74, a onda i u gostima sa 88:81. Na prijateljskom meču koji su timovi odigrali prošlog leta pobeda je pripala naša 83:56.
Ipak, nije tradicija ono zbog čega nisu bili lpotencijalno lošiji izbor, nego se prosto radi o ekipi koja je na šampionatu briljirala, pa do sada ne zna za poraz, o ekipi koja igra energično, brzo, jako, raznovrsno, u kojoj opasnost preti sa različitih strana.
Počnimo od nemačkog mentaliteta, koji je jedna od glavnih osobina ove ekipe – rad, rad, rad i nema stajanja dok ne sudija ne svira kraj, pa ma koliko vodili.
Kada izađu ne teren ne zaustavljaju se dok ne istekne 40 minuta, a za to vreme igraju istim tempom. Krenu jako i ne padaju, nema stajanja ni u trećoj četvrtini, ni u četvrtoj, oni samo gaze.
Na to je, zaista, izazovno bilo kod timu da odgovori. Jasno je – treba im nametnuti svoj tempo i ne sme se posustati do kraja, a to nije nimalo lako.
Drugi faktor zbog kojeg bi nam sa Amerima potencijalno bilo lakše jeste linija visokih igrača. Nemci su na visokim pozicijama ekstremno jaki, i imaju igrače koji bi pre američkih mogli da zakomplikuju život Nikoli Milutinovu, od čije igre u velikoj meri zavisi izgled i efikasnog našg tima. Od Vagnera preko Tajsa, mnogo će energije morati da se uloži kako bi se izašlo na kraj sa njihovim visokim igračima.
Treba tu stati na put i neverovatnom Denisu Šruderu. Ovaj NBA igrač je u potpunosti opravdao to što ga smatraju jednim od najvećih talenata evropske košarke ikada.
Na ovom šampionatu sjajno predvodi tim, a ulogu lidera je preuzeo praktično otkako se priključio seniorkoj ekipi. On im donosi dinamiku i ima sjajan košgeterski učinak, najefikasniji je pojedinac među „pancerima“, a ključni je čovek za postavljanje igre i stvaranje prilika za saigrače. Brz je i ima sposobnosti da sa lakoćom razbija odbranu.
Dakle, nije situacija bila baš crno-bela u izboru između Amerikanaca i Nemaca i nije sigurno sa kim bi se moglo smatrati da smo imali više sreće, ali je jedno sigurno – Srbija može i sa njima.
UDARNA VEST.rs (Blic sportal.rs)
