Dok je dete malo i neprestano „na oku“ roditeljima, raznovrsne sutuacije u koje ga mogu odvesti igra ili radoznalost roditelji relativno lako rešavaju. Kada dođe vreme da izađe iz kućnih okvira, situacije se usložnjavaju, roditelji se suočavaju sa najraznovrsnijim pitanjima.
Starije dete (6) je ljubomorno na brata (1). Kako da ga odučimo od toga?
– Ljubomora deteta prema ostaloj deci u porodici je normalno i često osećanje koje se prirodno javlja. Kao i druga osećanja, i ovo nastaje spontano i van svesne, racionalne kontrole. U tom smislu nemoguće je odučiti dete od toga da oseća ljubomoru. Bilo koje osećanje ne nastaje po slobodnoj volji i želji onoga ko ga doživljava, niti može da prestane na zahtev. Dakle, ne može se očekivati da dete prestane da bude ljubomorno zato što roditelj to traži od njega – kaže psiholog Brankica Stanojević.
Prema njenim rečima, u ovakvoj situaciji dete može samo da prestane da ispoljava otvoreno osećanje ljubomore na način na koji je to do tada činilo i da pronađe neke alternativne načine pražnjenja koji mogu biti usmereni na unutra – ka sebi (povlačenje iz interakcije, zamuckivanje, tikovi, anksioznost,…) ili ka spolja – ka drugima (agresivno ponašanje, nesaradljivost..) Oba načina su loša za dalji razvoj deteta, a i roditeljima prave dodatne probleme.
– Zato je umesto stavljanja zabrane na osećanje uputno usmeriti se na to kako pomoći detetu da se nosi sa tim osećanjem i da ga ispoljava na socijalno prihvatljiv način. Ljubomora je teško i neprijatno stanje za dete sa kojim ono teško može da se konstruktivno nosi samo. Podrška koja je detetu tada potrebna podrazumeva prvo da se oslobodi osećaja krivice što to oseća, jer to nije stvar njegove želje ili volje. Stalnim kritikovanjem što je ljubomorno kod deteta se razvija osećaj da nije dobro, da je nesposobno da radi stvari kako treba, da je loše kao osoba. U krajnjoj liniji, dete se oseća bespomoćno, jer sa jedne strane po prirodi stvari ne može da kontroliše svoje osećanja, a sa druge strane ne može da ispuni očekivanje svojih roditelja i bude dobro – objašnjava psiholog Stanković.
Drugi korak je, dodaje naša sagovornica, da se detetu pomogne da pronađe način kako da izrazi to svoje osećanje, a da ne naudi ni bratu ili sestri, ali ni sebi kao i da ispuni očekivanja koja mu postavljaju roditelji.
– U tom smislu uputno je reći: „Vidim da si ljut što ja sada hranim bebu i ne mogu da se igram sa tobom. Razumem da ti to smeta, ali ne smeš zato da udariš bebu. Kad si tako ljut, možeš da stisneš ovo jastuče. Hajde da smislimo šta bi mogao da radiš kad ja idući put hranim bebu da ti to vreme prođe brže i lakše.“ Ovakvo komuniciranje sa detetom u okviru koga se prihvataju njegova osećanja i preusmerava način na koji se ona ispoljavaju uz stalnu podršku detetu u tome je proces koji traži vreme i istarajnost. Ako se tome doda i izbegavanje okidača za provociranje ljubomore kao što su rečenice tipa „Daj bratu loptu da ne plače“ ili „Ti si stariji, pusti ga“ ljubomornoj deci će se pružiti podrška da nauče da se sama nose sa ovim svojim problemom – objašnjava psiholog Stanojević.
Kad se dete udari u sto, kažemo mu da udari „bezobrazni sto“. Da li grešimo?
– Stari je običaj da kao da bi detetu bilo lakše kad se ono udari o neki predmet, da „vrati“ tom predmetu, pa će brže prestati da plače. Međutim, kako odrasta, važno je detetu vraćati odgovornost i za nepažnju i za nezgode. Tako se vremenom uči da je ono odgovorno za, recimo, „naletanje“ na sto i da takve situacije može samo da izbegne tako što će biti pažljivije. Kao i kada kaže, recimo, da je nešto palo, a mi mu uzvratimo: „Nije samo palo, nego si ti srušio“ i tome slično. To se zove jezik odgovornosti – kaže psiholog Brankica Šaljić – Milenković.
Šta znači kad dete (4) nakon kazne kaže: „Mama, mene u ovoj kući niko ne voli, ja ću, kad me ostavite u vrtiću, da pobegnem“?
– Kažnjavanje je kompleksna tema, neki stručnjaci su potpuno protiv bilo kakve kazne i sankcije u odgajanju deteta. Ako ste odlučili da u svom vaspitnom stilu koristite ovu tehniku, potrebno je prvo da budete sigurni da ste sa detetom ustanovili šta ona podrazumeva. To znači da je dete apsolutno sigurno i svesno koja njegova akcija će izazvati vašu reakciju i posledicu.
Osim toga, svaka kazna i nagrada bi trebalo da bude usmerena na ponašanje, a ne na ličnost. To znači da bi produktivnije bilo reći: „Ovo si baš dobro uradio/la“nego „ti si tako dobar/ra“. Kazna i nagrada nikada ne bi smele da se odnose na osnovne dečje potrebe kao što su voda, hrana, san, kretanje i sl. već isključivo na oduzimanje ili davanje želja. Primer za to je sledeći: „Nećeš moći da gledaš crtane filmove ako mi ne pomogneš da spremimo igračke“.
Ako dete ima izjave da ga niko ne voli, recite mu sledeće: „Možda ti se to tako čini, ali mi te volimo i ti si naš, nama se samo ne sviđa ono što si sada uradio. To nije bio okej i više puta sam te upozorila na posledice takvog ponašanja. Tada možete istaći i neki njihov pozitivan postupak kako biste napravili komparaciju između dobrog i lošeg. Uvek je poželjno od lepih gestova i ponašanja deteta praviti veliki „događaj“ i pridavati im više pažnje nego što to činimo sa onim lošim; međutim to nije svojstveno našoj kulturi u kojoj se mnogo više pažnje posvećuje kaznama dok lepo ponašanje prolazi neopaženo – ističe dečji integrativni psihoterapeut Marijana Vasilijević, prenosi Telegraf.
Dete (3) stalno grize i udara drugar iz vrtića. Šta da mu kažem, kako da se postavi?
– Odgovornost roditelja je da u razgovoru sa vaspitačima i roditeljima porazgovara o problemu koje njegovo dete ima u vrtiću. Dete može jedino da kaže „ne“, da se izmakne i da odmah prijavi vaspitačici šta se desilo. Možete reći da niko ne sme da ga grize i udara i da ćete vi sve rešiti, da tom detetu kaže da prestane. Moramo biti realni šta može dete uzrasta od tri godine, a to nije mnogo. Važno je da zna da to nije u redu i da ne mora da trpi ničije povrede. Ostalo je zaista odgovornost roditelja i ustanove – kaže psiholog Brankica Šaljić – Milenković.
Kada detetu uzmu igračku u parkiću, ubeđujemo ga da mora da ih deli. Da li je to ispravno?
– Deca svoje igračke doživljavaju kao deo njihovog selfa I često nisu spremna da dele. Zbog svoje kognitivne nezrelosti, oni ne razumeju pojam posedovanja. Oni veruju da kada im je neka igračka (bilo čija da je) u rukama, doživljavaju je kao svoju. Zbog toga što ne razumeju posedovanje, ne treba ih ni terati da podele svoju igračku sa drugima, već govoriti kako drugi želi da pozajmi njegovu igračku I da će mu vratiti. Ukoliko dete I dalje pokazuje otpor da da igračku, treba to ispoštovati,. a drugom detetu ponuditi alternativu – kaže Nikolina Milosavljević, dečiji psiholog, psihoterapeut i praktičar terapije igrom.
UDARNA VEST.rs (Telegraf)
