Otkako su prošlog leta promenili ceo tim, sa nadom da su sad došli „neki bolji“ vredni da od 2023. godine igraju na velelepnom stadionu, sve je postalo pepeo i dim. Fudbaleri koji nisu ni skautirani, već po principu „Daj, šta daš sa tog Jutjuba“, su uspeli da za godinu dana pošalju Loznicu u treću ligu.
Šamarčina u Gornjem Milanovcu poslala je Loznicu u realnost. Jer ni Real Madrid ne bi preživeo da promeni ceo tim, da ide grlom u jagode. Ipak, mora i za to da postoji neki plan, vizija. Toga u Podrinju nema.
Sad ih možemo nazvati i amaterima, jer je treći rang srpskog fudbala zapravo amaterski. Iako se promenila uprava, došli su neki malo bolji ljudi, nisu uspeli da promene ono što im je ostavljeno.
Sramota je da jedan grad kao što je Loznica doživi ovako nešto, ne zbog stadiona koji je izgrađen, jer nije ni u vlasništvu kluba, već zbog istorije duge 104 godine. Zbog momaka koji su se nadali prošle sezone da će ostati i biti ponovo u plej-ofu za Superligu, a onda su izdati kao garsonjere i poslati u ostale klubove.
Bez ideje, bez plana, bez ikakve želje za promene, jer glupog čoveka ne možeš naučiti nešto. Ne zato što je glup, već zato što misli da zna.
Da su išli put Tršića, možda bi se i setili srpske narodne poslovice po uzoru na grčke Bogove koja glasi: Blago onome ko zna da ne zna, a hoće da zna.
Oni nisu želeli da znaju. Zato su sada u trećoj ligi. Srpska liga Zapad je okulila ove sezone jedan Borac iz Čačka, kao i Smederevo koje je na prvom mestu i bori se za ulazak u Prvu ligu Srbije, a sad će i Loznica tim putem.
Nestvarno je kako klub do ovog proleća i dolaska Aleksandra Janjića, nije potražio nijedno rešenje u ljudima koji su fudbalski simboli grada. Bar da pitaju za savet, za neku pomoć koja bih ih usmerila. Ovako, ostali su bez ičega. Imaju stadion, evropski, a fudbal je amaterski.
Prst na čelo za sve koji hoće da „pomognu“ tamošnjem fudbalu. Da mu stvarno pomognu, jer je sezona u kojoj se ispada iz drugog ranga takmičenja za pamćenje samo zato što su više brinuli o velelepnom stadionu i svakoj stolici od ukupno osam hiljada, nego o tome.
U srpskom fudbalu je sve moguće, možda Loznica nije ispala, možda sve bude za zelenim stolom, možda opstanu na nestvaran način, ali fudbalski je ovo nivo – amatera. Ako reči lažu, tabela nikad.
I za kraj, kao rođeni Lozničanin, mogu samo da se uhvatim za glavu, jer svako dete u Podrinju je sanjalo da na ovaj stadion dođu Zvezda, Partizan, najjači timovi, da se nešto promeni, a ovako ćemo šatro biti srećni što će Čukarički na Lagatoru igrati fudbal. E, moja Loznico…
UDARNA VEST.rs
