Pisac Dušan Nedeljković, čiji sin ide u sedmi razred osnovne škole „Vladislav Ribnikar“, govorio je o masakru koji je potresao Srbiju.
Kako ćemo se oporaviti od tragedije koja nas je zadesila? Šta ćemo i da li ćemo naučiti? Možemo li postati bolji ljudi i ujediniti se za dobrobit naše dece? To su jutros u jednom jutarnjem programu bila pitanja za pisca Dušana Nedeljkovića koji se u kobnu sredu 3. maja, nedugo nakon pucnjave u OŠ „Vladislav Ribnikar“, prvi uključio u program televizije jer je njegov sin učenik sedmog razreda ove škole.
– Sin je tog dana bio u školi. Ja sam, kako se to kaže umetnik, pa ustajem malo kasnije i probudili su me neki čudni ljudi koji me ne zovu tako rano ujutro. Po mobilnom sam provalio da se nešto dešava. I tast me je, recimo, zvao. Onda sam naleteo na ženu koja je trebalo da bude na poslu i koja je u telefon govorila: Gde, šta? Pucnjava u „Ribnikaru“… Skočio sam na električni trotinet i otišao tamo, bilo je malo policajaca i bila je užasna tišina. Ribnikar ima dva ulaza – jedan gde se sve desilo i drugi gde su klinci, i moj sin je bio na tom drugom. Moj sin je odmah znao ko je pucao. Razišla se magla ovih dana i otprilike znam sve šta se desilo, kazao je pisac.
Šta se desilo tog kobnog dana?
Nedeljković je kazao da iz svog ličnog iskustva zna da je dečak koji je napravio masakr imao takozvanu „upucanu“ ruku.
– Ja sam u JAT-u 25 godina bio instruktor za bezbednost, i „upucana“ ruka znači da je on bio žešće uvežban. Ja recimo ne bih mogao tako precizne pogotke da imam. Da izvučem neki rendom pištolj i da to uradim. Moj sin je rekao da je on jedan neprimetan dečak, oni su odeljenje pored odeljenja. On je ušao i pucao na tog jadnog čoveka iz obezbeđenja koga smo mi svi stvarno dobro znali i pogodio ga je s nekih 13 metara što je samo po sebi nenormalno. Klinke koje su bile peti razred i koje su bile dežurne je ubio, a onda je otišao levo u kabinet istorije, pucao u profesorku, a dok je menjao šaržer neki dečaci poskakali su kroz prozore. Devojčice su se nabile u ćošak učionice, a neki učenici su protrčali kraj njega. Jedan od dečaka ga je gurnuo i on je ležeći valjda pucao u njega, neki su meci u plafonu, to se saznalo, kazao je pisac.
Nedeljković kaže da se na sme raditi po knjizi
Treba slušati roditelje i decu, i ne insistirati na tome da krenu u školu. Predlog nas roditelja je da se taj ulaz gde se sve desilo zatvori i da sva deca ulaze na drugi ulaz. Jedna žena je juče rekla najpametniju stvar – da se više ne uključuje zvono jer zvono će ih asocirati na pucnjavu, prenosi Kurir.
– Zvonilo je dok je pucao. Ajmo da pravimo pozorišne predstave, bendove, da ne govorimo o kontrolnim. Pet nedelja je do kraja godine i ja bih završio sa školskom godinom, bar za sedmake, jer osmaci ove nedelje idu na pripreme za srednju školu. Plašim se da i pored dobronamernosti svih tih ljudi da će doći neko ko će da se drži skripti i da će izazvati kontarefekat kod dece koja su ionako naježena. Trebalo bi mladi ljudi da rade s njima, koji su tek završili studije, da dođu muzičari, glumci, sportisti… Kad vidiš nekog idola, to je super. Ne smeš da pokažeš emocije pred tom decom. Zagrle me i meni se noge odseku, umesto ja njih da tešim, oni teše mene.
UDARNA VEST.rs
