Smeštene na litici iznad reke Tigris, polurazrušene palate Sadama Huseina nadvijaju se nad njegovim rodnim gradom Tikritom. Američki vojnici urezali su datum njihovog dolaska 2003. godine u zidove boje peska. Deceniju kasnije, Islamska država je iskopala masovne grobnice u brdovitom tlu i digla u vazduh deo kompleksa.
Daleko manje očigledni od relikvija Sadamovog režima su trajni rascepi koji su ostali u ovoj zajednici, centru moći tokom Sadamove vladavine, i 20 godina nakon pada diktatora. Izgledi za pomirenje zbog njegovih zločina bili su komplikovani upornim talasima nasilja koji su zahvatili zemlju, ponovnim otvaranjem starih rana i održavanjem sukoba.
Sadam je pogubljen 2006. godine, ali neki pripadnici sunitskog stanovništva Tikrita smatraju da i dalje nepravedno nose nasleđe njegove brutalne vladavine. Naredne iračke vlade su nastavile da kažnjavaju optužene za veze sa prethodnim režimom iako mnogi veruju da takvo traženje pravde više nije korisno, ali se malo ko usuđuje da javno ospori. Кoliko god da se govori o tome rizikuje podizanje optužnice pod strogim pravilima koja zabranjuju Bat partiju i sve što bi se moglo shvatiti kao njena promocija.
Razdori su se produbili kada je Islamska država zauzela velike delove severa Iraka 2014. Rat je zabio klin kroz zajednicu, nepovratno menjajući demografiju i strukture moći. Šiitske paravojne formacije koje su pomogle da se poraze džihadisti zajedno sa lokalnim plemenskim snagama ostale su u Tikritu i još uvek kontrolišu strateške – i simbolične – lokacije kao što su Sadamova palata i rodno mesto.
U međuvremenu, Sadamovo pleme, Albu Nasir, živi na marginama društva. Neki su se okupili na periferiji Tikrita, pričaju o onome što vide kao kolektivnu kaznu za svoje veze sa starim režimom i, u skorije vreme, navodnu podršku Islamskoj državi i žestoko osporenu ulogu u masakru šiitskih kadeta. Oni se bore da se kandiduju na izborima, dobiju vladine pozicije i vrate se na svoje zemlje.
– Način na koji su postupali sa narodom Tikrita i plemenom Albu Nasir bio je oštar. Prošlo je 20 godina. Ako nekog ne žele na vlasti, neka ga bar puste da se integriše u društvo – rekao je Кalid Amin, vođa Albu Nasira, koji ima oko 40.000 stanovnika.
Daleko od liberalne demokratije
Dve decenije nakon što je američka invazija na Irak svrgnula Sadama Huseina, zemlja bogata naftom još uvek je daleko od liberalne demokratije koju je Vašington zamišljao. Rat predsednika Džordža V. Buša, pokrenut posle napada 11. septembra, pamti se po ogromnoj američkoj vojnoj sili, a potom i godinama krvavih sektaških previranja.
Odluka da se 20. marta 2003. pokrene kopnena invazija radi rušenja iračkog državnog, partijskog i vojnog aparata produbila je haos i godine krvoprolića koje je postavilo temelje za Islamsku državu.
Oružje za masovno uništenje nikada nije pronađeno
Američke snage, koje su uglavnom podržavale britanske trupe, nikada nisu pronašle oružje za masovno uništenje kojim su pravdale rat i na kraju su napustile Irak – oslobođen diktatora, ali narušen nestabilnošću i pod uticajem Irana, najvećeg američkog neprijatelja.
Buš, čiji je otac ratovao sa Irakom od 1990. do 1991. nakon Sadamove invazije na Кuvajt, rekao je da želi da nametne „liberalnu demokratiju“ zemlji, ali je taj pritisak nestao iako je Sadam brzo svrgnut. „Izgradnja demokratije zahteva vreme i ne stvara utopiju preko noći“, rekao je Hamzeh Hadad, saradnik Evropskog saveta za međunarodne odnose.
Umesto pronalaženja nuklearnog, biološkog ili hemijskog oružja, napad međunarodne koalicije predvođene SAD otvorio je Pandorinu kutiju, traumatizirajući Iračane i otuđivši neke tradicionalne saveznike SAD.
Nasilje je ponovo buknulo u Iraku nakon smrtonosnog bombardovanja šiitskog muslimanskog svetilišta u Samari severno od Bagdada u februaru 2006. godine, što je izazvalo dvogodišnji građanski rat.
Do 2011, kada je Barak Obama povukao Amerikance iz Iraka, više od 100.000 iračkih civila je ubijeno, prema grupi Irak Bodi Kaunt. Sjedinjene Države su tvrdile da je na njihovoj strani ubijeno skoro 4.500 ljudi.
Haos i korupcija
Novi užasi pogodili su Irak kada je Islamska država proglasila svoj „kalifat“ i preuzela kontrolu nad skoro trećinom zemlje 2014. godine. Njihova vladavina okončana je tek 2017. nakon naporne vojne kampanje.
Danas je u Iraku stacionirano oko 2.500 američkih snaga. Oni više nisu tu kao okupatori, već u savetodavnoj i neborbenoj ulozi u međunarodnoj koaliciji protiv Islamske države, čije preostale ćelije povremeno bombarduju i napadaju.
Godine nasilja duboko su promenile Irak, koji je dugo bio dom raznolike mešavine etničkih i verskih grupa. Manjinski Jazidi su bili meta u, kako su UN nazvali, genocidnom kampanjom, a veliki deo hrišćanske zajednice je proteran. Napetosti tinjaju između vlade u Bagdadu i autonomnih kurdskih vlasti u severnom Iraku, posebno oko izvoza nafte.
Mnogo nafte, ali ljudi žive u siromaštvu
U oktobru 2019. mladi Iračani predvodili su protestni pokret širom zemlje, frustrirani lošim upravljanjem, endemskom korupcijom i iranskim mešanjem, koji se završio krvavim obračunom sa stotinama mrtvih. Uprkos ogromnim rezervama nafte i gasa u Iraku, oko trećine od 42 miliona ljudi Iraka živi u siromaštvu, a oko 35 odsto mladih je nezaposleno, prema UN.
U politici je i dalje haotično, prenosi Hina. Parlamentu je bila potrebna čitava godina, obeležena postizbornim unutrašnjim sukobima, da u oktobru prošle godine konačno potvrdi novu vladu. Premijer Mohamed Šija al Sudani obećao je da će se boriti protiv mita i korupcije u zemlji koja se nalazi na dnu indeksa percepcije korupcije Transparensi internešenela.
Irak se suočava sa drugim izazovima, od rušene infrastrukture i svakodnevnih nestanka struje do nestašice vode i razornih klimatskih promena.
Iran stiče uticaj
Nenamerna posledica američke invazije bio je ogroman porast uticaja koji Iran sada ima u Iraku. Iran i Irak su vodili dugotrajan rat 1980-ih, ali susedi takođe imaju bliske kulturne i verske veze kao većinske šiitske zemlje.
Irak je postao ključni ekonomski spas za Islamsku Republiku pošto je pogođena sankcijama zbog svog spornog nuklearnog programa, dok Iran snabdeva Irak gasom i strujom. Politički, iračke šiitske partije, neopterećene sunitskim diktatorom Sadamom, postale su „najmoćniji igrači“, rekao je Hamdi Malik, saradnik na Vašingtonskom institutu.
Proiranske grupe su uspele da održe izvesnu „koheziju“ uprkos unutrašnjim sukobima od poslednjih izbora, a „Iran igra ključnu ulogu“ u obezbeđivanju da kohezija traje, rekao je Malik.
Iračke manjine „Кurdi i suniti nisu jaki akteri, uglavnom zato što pate od ozbiljnih unutrašnjih podela“, dodao je Malik. Proiranske stranke dominiraju iračkim parlamentom, a više od 150.000 boraca bivše paravojne snage Hašed al Šabija, koju podržava Iran, integrisano je u vojsku zemlje.
Bagdad sada mora da upravlja odnosima sa Vašingtonom i Teheranom, rekao je zapadni diplomata u Iraku pod uslovom da ostane anoniman.
UDARNA VEST.rs
