Berlinski dnevni list „Berliner cajtung“ donosi tekst pod naslovom „Prijateljstvo koje se kruni“. Autor u članku objašnjava zašto bi nova vlada Srbije mogla da se priključi sankcijama Evropske unije protiv Rusije i dodaje da će ta odluka biti istorijska, jer će od nje zavisiti sudbina Srbije u narednih 50 godina.
Na početku teksta se nabrajaju ekonomski uspesi Srbije u poslednjih deset godina i podseća da je Nemačka postala najvažniji ekonomski partner Srbije, a Srbija za Nemačku najvažnija zapadnobalkanska zemlja. Prema tumačenju autora, to je i razlog ubedljive pobede Srpske napredne stranke (SNS) i Aleksandra Vučića na izborima.
Ne izostavlja se ni opis koncentracije moći u Vučićevim rukama koja je, navodi se, slična nekadašnjoj apsolutnoj vlasti Josipa Broza Tita, te upodobljavanja medija. Pomalo ironično autor teksta piše da postoji samo jedna stvar koja Vučiću stvarno zadaje glavobolju, i koja je od rata u Ukrajini dobila razmere hronične migrene – a to je spoljna politika.
„Tu se pre svega radi o odnosu prema Rusiji i o Kosovu. Srbija je trenutno jedina zemlja u Evropi – ako izuzmemo Belorusiju – koja nije uvela sankcije protiv Putinove Rusije. Srbija doduše jeste glasala za nekoliko rezolucija Ujedinjenih nacija koje su osudile ruski napad na Ukrajinu i više puta naglasila da smatra teritorijalni integritet Ukrajine nedodirljivim, ali u Briselu ipak negativno pada u oči da posle tog više simboličkog osnovnog stava nisu usledile i konkretne sankcije. Upravo to se zahteva od kandidata za pristupanje EU“, piše Berliner cajtung, a prenosi „Dojče vele“.
Pravoslavlje i energenti
Autor potom objašnjava čitaocima obavezu kandidata da uskladi svoju spoljnu i bezbednosnu politiku sa politikom Brisela, ali navodi i argument Beograda da Srbija još nije član EU pa može da vodi nezavisnu spoljnu politiku koju će nakon pristupanja prilagoditi. Navode se i razlozi oklevanja Beograda da uvede sankcije – pravoslavno bratstvo s Rusima, ruski propagandni narativ u srpskim bulevarskim medijima. Sve to dovodi do proruskog raspoloženja – 70 odsto stanovništva je na ruskoj strani koja se bori protiv navodnih ukrajinskih fašista.
„Druga tačka koju zapadni analitičari rado previđaju jeste negativan stav prema Sjedinjenim Američkim Državama. Mnogi ljudi se sećaju bombardovanja NATO 1999. kao zločina i ono važi kao simbol licemerja Zapada. U rusko-ukrajinskom konfliktu, koji mnogi stručnjaci posmatraju kao posrednički rat Sjedinjenih Američkih Država protiv Rusije, pozitivan stav Srbije prema Rusiji može se razumeti kao odbijanje politike SAD.“
Pominje se i zavisnosti Srbije od ruskih energenata, ali i da je najveći problem – Kosovo. Rusija na međunarodnom planu, a naročito u Svetu bezbednosti UN, podržava srpsko odbijanje da prizna samostalnost Kosova.
„Zamrznuti konflikt najbolje rešenje“
„Ako se sada uvedu sankcije protiv Ruske Federacije, ta podrška bi s velikom izvesnošću mogla da bude okončana. A osloniti se na Kinu, koja je u prošlosti u različitim situacijama izabrala uzdržavanje, bilo bi previše rizično. Mada opseg moći predsednika Vučića deluje impozantno, a raščlanjena opozicija može malo da mu naudi, on zna da ga mogu oboriti dve stvari: prva bi bila loš odnos sa Srpskom pravoslavnom crkvom. SPC za sebe zahteva tretman u Srbiji koji bi u sekularnoj državi, blago rečeno, bio više nego na granici prihvatljivog.“ Autor navodi činjenicu da se Vučić konsultuje s predstavnicima crkve upravo u pogledu važnih pitanja kao što je Kosovo.
Druga stvar koja bi Vučića mogla da košta vlasti bilo bi, prema tekstu u berlinskom listu, priznanje Kosova kao suverene države. To bi, pored SPC, protiv njega okrenulo i veliki deo stanovništva. Čitaoci iz teksta saznaju da je Vučić svestan faktičke nezavisnosti Kosova, pa je, navodi se, u pregovorima hteo da isposluje neke ustupke za Srbiju, kao što je priključivanje severnog dela Kosova Srbiji ili autonomiju za srpsko stanovništva. Ali, to nije dalo rezultate.
„Zamrznuti konflikt je najbolje rešenje za svakog srpskog političara. A u zamrzavanju je pomogla pre svega Rusija svojim vetom u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Odlučujuće pitanje jeste da li bi odnos prema Rusiji i eventualne sankcije takođe mogle poljuljati Vučićevu vlast.“
Potom se opisuje odugovlačenje s formiranjem vlasti posle izbora u aprilu, ali i da će Ana Brnabić morati da imenuje vladu u naredne dve nedelje. Pitanje sankcija, smatra autor za berlinski list, naći će se na stolu.
Priprema za sankcije?
Na osnovu izjava Vučića i njegovih saradnika, kao i na osnovu pojavljivanja kritičnih izveštaja o Moskvi u provladinim i proruskim medijima, autor procenjuje da Vučić priprema stanovništvo za uvođenje sankcija. Posle poređenja sa situacijom u kojoj se našao Tito 1948, autor se pita: „Da li će (Vučić) imati hrabrosti i političke snage da se odvoji od Rusije i preduzme konačnu promenu pravca prema Zapadu?“
Dosadašnja politika dobrih odnosa s Briselom, Pekingom, Moskvom i Vašingtonom, nakon napada Rusije na Ukrajinu postala je nemoguća, procenjuje se u analizi i podseća na izveštaj EU o napretku Srbije, u kojem je konstatovano nazadovanje u oblasti spoljne politike.
„U najgorem slučaju, moglo bi da zapreti potpuno obustavljanje pristupnih pregovora sa Evropskom unijom. Dobri ekonomski podaci na koje je predsednik tako ponosan, brzo bi bili prošlost. Vučić će, dakle, morati da u narednim nedeljama odluči i tako donese smernice kako će Srbija izgledati u narednih pedeset godina.“
Odluka će, procenjuje na kraju Berliner cajtung, svakako biti istorijska. Kako god ona izgledala.
UDARNA VEST.rs
