Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici 16. juna obeležavaju praznik posvećen Svetom mučeniku Lukilijanu i drugim stradalnicima koji su dali život za hrišćansku veru. Stradao je u vreme rimskih progona u 3. veku, a u narodu se veruje da ovaj dan obavezno treba provesti u miru, molitvi i bez ijedne svađe.
Sveti Lukilijan živeo je u Nikomidiji u 3. veku, a vći deo života proveo je kao mnogobožački žrec i uživao je veliki ugled među svojim sugrađanima. Međutim, u dubokoj starosti doživeo je duhovni preobražaj.
Pošto je shvatio prolaznost i ništavnost paganskih idola kojima je služio decenijama, prihvatio je hrišćansku veru i primio sveto krštenje. Nakon obraćenja potpuno se posvetio Hristu i počeo otvoreno da propoveda Jevanđelje među neznabošcima i Jevrejima.
Njegove reči privukle su mnoge ljude, ali i izazvale bes tadašnjih verskih i državnih vlasti. Zbog širenja hrišćanstva prijavljen je gradonačelniku Nikomidije Silvanu, koji je pokušavao da ga primora da se odrekne Hrista i vrati staroj veri.
Pošto nije želeo da se odrekne svoje vere, Lukilijan je uhapšen i podvrgnut teškim mučenjima. Zatvoren je u tamnicu gde su se već nalazila četvorica mladih hrišćana: Klaudije, Ipatije, Pavle i Dionisije.
Umesto straha, među njima je zavladala radost. Dane i noći provodili su u molitvi, razgovorima o Bogu i pripremi za mučenički podvig koji ih je čekao.
Kada su izvedeni pred sud, svi su jednoglasno ispovedili Hrista. Mučitelji su ih ponovo podvrgli teškim mukama, ali nisu uspeli da slome njihovu veru.
Na kraju su poslati u Vizantiju gde je izrečena smrtna presuda. Četvorica mladića pogubljena su mačem, dok je starac Lukilijan razapet na krst.
Sveta Pavla, tiha heroina među mučenicima
Podvig svetih mučenika pratila je i sveta devica Pavla. Ostala je siroče još kao dete i svoj život posvetila je služenju Bogu kroz pomoć siromašnima, bolesnima i progonjenim hrišćanima.
Posećivala je tamnice, donosila hranu zatvorenicima, previjala rane, negovala bolesne i sahranjivala postradale za veru. Bila je uz Svetog Lukilijana i njegove saputnike tokom njihovih stradanja, moleći se za njihovu istrajnost.
Nakon njihovog pogubljenja dopratila je njihova tela i pobrinula se da budu dostojno sahranjena.
Zbog svoje vere i služenja hrišćanima i sama je izvedena pred sud. Posle mučenja osuđena je na smrt i posečena mačem. Crkva uči da je od Gospoda primila dva venca, venac devstva i venac mučeništva.
Prema crkvenom predanju, mošti Svetog Lukilijana i njegovih sapodvižnika prenete su u Carigrad, gde su vernici vekovima svedočili brojnim isceljenjima i uslišanim molitvama.
Njihovo stradanje dogodilo se između 270. i 275. godine i ostalo je upamćeno kao primer snage vere koja ne posustaje ni pred najtežim iskušenjima.
Narodna verovanja i običaji
Za praznik Svetog Lukilijana ne vezuju se veliki narodni običaji kao za neke druge svetitelje, ali se u pojedinim krajevima veruje da ovaj dan treba provesti u miru, molitvi i bez svađa.
Mnogi vernici odlaze u crkvu, pale sveće za zdravlje ukućana i upokojene članove porodice, dok domaćice izbegavaju teže kućne poslove. Dan se smatra posebno pogodnim za pokajanje i molitvu, jer život Svetog Lukilijana podseća da za obraćenje i povratak Bogu nikada nije kasno.
Pravoslavni vernici na ovaj dan posebno se mole za duhovnu snagu, istrajnost u iskušenjima i mudrost da, poput Svetog Lukilijana, prepoznaju istinu i ostanu joj verni do kraja života.
UDARNA VEST.rs(Telegraf.rs)
