Soni Rolins, jedan od najznačajnijih i najboljih džez saksofonista svih vremena, preminuo je u 95. godini. Vest o njegovoj smrti objavljena je na njegovom zvaničnom sajtu u ponedeljak, uz reči „duboke tuge i neizmerne ljubavi“, a potvrdila ju je i njegova publicistkinja Teri Hinte.
Iako uzrok smrti nije naveden, u saopštenju se ističe da je „Saksofonski kolos“ preminuo u ponedeljak popodne u svom domu u Vudstoku, u državi Njujork. Tom prilikom citirane su Rolinsove misli o smrti:
„Mislim da kada kreativna osoba prestane da postoji, ona nastavlja u sledećem postojanju. Ja sam osoba koja veruje da ovaj život nije početak i kraj svega. Duhovna osoba se ne oseća tako.“
Sa više od 60 objavljenih albuma od kasnih četrdesetih godina prošlog veka, Rolins je bio jedna od poslednjih živih zvezda generacije bibopa. Sarađivao je sa velikanima kao što su Majls Dejvis, Telonijus Monk i Džon Koltrejn, transformišući džez iz plesne forme u polje neverovatne ekspresije.
Njegov talenat se ogledao u svetlim, pevljivim melodijama koje bi potom, kroz epske soloe, dekonstruisao i ponovo stvarao. Saksofonista Branford Marsalis nazvao ga je, uz Luja Armstronga, „najvećim improvizatorom u istoriji džeza“. Čak je i bivši predsednik SAD, Barak Obama, uručujući mu Nacionalnu medalju za umetnost 2011. godine, izjavio da ga je Rolins inspirisao da „preuzima rizike koje inače ne bi smeo“.
Rođen kao Volter Teodor Rolins u Njujorku 1930. godine, odrastao je u Harlemu. Nadimak Soni dala mu je baka. Muzikom je bio okružen od malena – sestra je svirala klavir, brat violinu, a idoli su mu bili Luj Džordan i Fats Voler. Saksofon je počeo da svira sa sedam godina. Već u srednjoj školi svirao je sa budućim zvezdama kao što su Džeki Meklin, Keni Dru i Art Tejlor. Ubrzo nakon škole počeo je da sarađuje sa Badom Pauelom i Džej-Džej Džonsonom.
Rolins je sebe opisivao kao „primitivca“ u smislu da se više oslanjao na osećaj nego na mozak. Njegova spremnost da krši konvencije pomogla je u stvaranju novih pravaca džeza poput hard-bopa. Majls Dejvis je pisao da je Rolins bio „legenda, gotovo bog za mlađe muzičare“. Sam Rolins je o svojoj umetnosti rekao:
„Džez je dobar. To nije samo muzika za predavanja, niti muzika za đuskanje. To je sve. Ne tera vas na tuču. Čini da osetite da Bog postoji.“
Njegov uspon nakratko je prekinula zavisnost od heroina. Zbog oružane pljačke kojom je finansirao drogu, 1950. godine završio je u zatvoru Rajkers Ajland na deset meseci. Kasnije se prisećao tog perioda rečima da je bio „zaista odvratan lik koji je otuđio sve osim svoje majke“. Ipak, 1955. godine uspeo je da se izleči kroz program rehabilitacije.
Nakon oporavka usledio je neverovatan nalet kreativnosti. Između 1953. i 1960. godine snimio je 18 albuma, uključujući remek-dela kao što je Saxophone Colossus (1956), na kojem se nalazi čuvena numera „St. Thomas“. Album Way Out West (1957) uveo je stil bez klavira, dok je Freedom Suite (1958) postao muzički argument za pokret za građanska prava. Sarađivao je sa legendama kao što su Dizi Gilespi, Maks Rouč i Art Blejki.
Godine 1959. Rolins se povukao sa scene na tri godine. Svakodnevno je, po 15 sati, vežbao na pešačkoj stazi Vilijamsburškog mosta kako ne bi smetao komšijama. Taj period inspirisao je album The Bridge iz 1962. godine. Kasnije, krajem šezdesetih, ponovo je napravio pauzu kako bi u Indiji proučavao jogu, filozofiju i meditaciju.
Tokom decenija, Rolins je istraživao avangardu, fuziju i latino-američku muziku. Komponovao je muziku za film „Alfi“ sa Majklom Kejnom, a osamdesetih godina je čak svirao solo deonice (nepotpisan) na albumu grupe Rolingstouns, Tattoo You. Takođe, bio je glasan u borbi protiv klimatskih promena, govoreći: „Trenutno smo kao na Titaniku, ali svi samo gledaju film ‘Titanik’.“
Rolins je bio u braku sa Lusil Pirson od 1965. do njene smrti 2004. godine. Par je živeo blizu Svetskog trgovinskog centra u vreme napada 11. septembra. Evakuisani su, a Soni je sa sobom poneo samo svoj saksofon. Samo tri dana kasnije održao je koncert u Bostonu koji je objavljen kao album Without a Song: The 9/11 Concert, za koji je dobio Gremi. Tada je za Gardijan rekao:
„Izgubio sam mnogo dragocenih stvari 11. septembra i naučio lekciju – materijalne stvari nisu ono što je važno.“
Zbog bolesti pluća (pulmonalne fibroze), Rolins se povukao iz javnosti 2014. godine. Priznao je da je prošao kroz težak period depresije jer više nije mogao da svira:
„Bio sam u ovoj životnoj potrazi da ispunim svoj potencijal kroz muziku, a to što više nisam mogao da sviram značilo je da neću dobiti priliku za to. Ali izvukao sam se iz depresije kada sam shvatio da umesto toga treba da budem zahvalan. Imao sam priliku da živim kao muzičar, što sam oduvek želeo.“
Čak i pred samu penziju, Rolins je odbijao da živi na staroj slavi. Kada bi mu ljudi govorili da mu je mesto u istoriji osigurano, on bi odgovarao:
„Čujem to i pomislim: ‘Baš me briga za Sonija Rolinsa. Ono gde ja želim da idem je izvan Sonija Rolinsa. Mnogo dalje.’“
Svojim odlaskom, Soni Rolins ostavlja neizbrisiv trag u svetskoj kulturi, ne samo kao virtuoz, već i kao čovek koji je verovao da muzika ima moć da poveže ljude sa onim božanskim u njima.
UDARNA VEST.rs (Telegraf.rs/izvor: The Guardian)
