Predsednik SAD Donald Tramp pokušava da ostvari vrstu pobede koja menja režim na Kubi, a koja mu je izmakla u Iranu. Međutim, svaki korak ka dodatnoj akciji već opterećenih američkih oružanih snaga nosio bi velike političke i vojne rizike, navodi se u analizi CNN koju prenosimo.
Optužnica američke vlade protiv 94-godišnjeg bivšeg kubanskog predsednika Raula Kastra za ubistvo i zaveru radi ubistva američkih državljana predstavlja izuzetan obrt u gotovo sedam decenija dugom američkom sukobu sa komunističkim ostrvom.
Optužnica podignuta u sredu, na Dan nezavisnosti Kube, takođe predstavlja značajan korak više na Trampovoj lestvici eskalacije.
Poklapa se sa američkom blokadom nafte koja je izazvala ozbiljnu humanitarnu krizu i preti urušavanjem kubanskog društva, stalno rastućim diplomatskim pritiskom, kao i nedavnom listom zahteva koje je u Havani predao direktor CIA Džon Retklif.
Tramp već nedeljama preti Kubi, govoreći da može da uradi „bilo šta“ što poželi sa ovom osiromašenom državom i da bi mogao imati „čast da preuzme Kubu“. U sredu je rekao da „oslobađa“ zemlju.
„To je propala nacija. Vidite to. Raspada se. Nemaju naftu, nemaju novac“, rekao je Tramp i dodao: „Ali mi smo tu da pomognemo tu smo da pomognemo porodicama, ljudima“.
Optužnica protiv Kastra, vezana za obaranje dva civilna aviona 1996. godine u kojem su poginule četiri osobe, uključujući troje Amerikanaca, deluje kao dvostruki potez administracije.
Tramp se možda nada da će dodatno oslabiti režim u Havani, možda uklanjanjem slabijih ili pragmatičnijih članova koji bi mogli biti spremni na razgovore. Ali novi pravni front mogao bi takođe poslužiti kao izgovor za vojnu akciju ili upad specijalnih snaga poput onog kojim je svrgnut venecuelanski predsednik Nikolas Maduro u januaru.
Li Šlenker, istraživački saradnik Instituta Kvinsi za odgovorno vođenje državne politike, upozorio je da bi optužnica Ministarstva pravde, otpečaćena na Floridi, mogla da se obije o glavu Beloj kući ukoliko je njen cilj bio da iznudi ustupke od Kube.
„Mislim da će ovo biti smrtna presuda za svaki mogući dogovor sa Kubom“, rekao je Šlenker.
„Ovo će proizvesti efekat okupljanja oko zastave i učvrstiti opsadni mentalitet kubanskog rukovodstva“, dodao je.
Kubanski gambit predstavlja najnoviji test strategije administracije koja pojačava ekonomski pritisak uvođenjem blokade, dok istovremeno podiže mogućnost upotrebe sile kako bi protivnike primorala na kapitulaciju.
To je uspelo u Venecueli i pomoglo da se identifikuje Delsi Rodrigez, visoka figura režima koja je postala vršilac dužnosti predsednika i sada pregovara sa Trampovim timom. Ali Venecuelanci još nisu dočekali ostvarenje svojih nada u demokratiju. Sličan pristup pokazao se kao toliki neuspeh u Iranu da Tramp možda neće imati drugu opciju osim da ponovo pokrene rat.
Kubanski predsednik Migel Dijaz-Kanel osudio je optužnicu kao politički manevar koji pokazuje „aroganciju i frustraciju“ američke imperije. Prkos njegove zemlje dovodi u pitanje temeljno verovanje Trampove spoljne politike: da je svaka situacija dogovor koji čeka da se desi i da mogućnost nasilne akcije SAD protiv manjih protivnika može dovesti do toga da se oni predaju i otvore svoje granice, nekretnine i sirovine američkim firmama.
Trampov rat komplikuje pretnje Kubi
Trenutno nema znakova velikog vojnog gomilanja u blizini Kube koje je prethodilo američkoj vojnoj akciji u Venecueli i Iranu. Ali CNN izveštava da su letovi američke vojne obaveštajne službe u porastu kod kubanske obale. Porast takvih aktivnosti prethodio je napadima na Iran i Venecuelu. U Karipsko more je stigao tek jedan američki nosač aviona USS Nimic.
Ali Trampov pad rejtinga odobravanja rata u Iranu znači da ima malo političkog kapitala da podrži novi vojni poduhvat. Nedavne ankete CNN, Njujork tajmsa i drugih medija pokazuju da se većina Amerikanaca protivi ratu u Iranu. Mnogi su počeli direktno da povezuju Trampovu politiku sa svojim ličnim ekonomskim izazovima. Ankete takođe pokazuju da se većina Amerikanaca protivi Trampovoj politici prema Kubi.
Direktna konfrontacija SAD sa Kubom iako bi nesumnjivo bila popularna među antikomunističkim egzilom na Floridi, koji su značajna politička snaga predstavljala bi još jedan ogroman izazov za republikance na srednjoročnim izborima.
Republikanci su već opterećeni istorijski niskim rejtingom odobravanja Trampa, a novi sukob bi uticao na tvrdnje demokrata da predsednik nije svestan bola birača. Čak i trijumf spoljne politike na Kubi mogao bi malo da znači biračima koji se bore da plate stanovanje i namirnice.
„Američki narod ne traži još jedan rat. Žele da se fokusiramo na izgradnju stanova u Arizoni, a ne na bombardovanje stanova u Havani“, rekao je demokratski senator Ruben Galjego u saopštenju prošlog meseca kada demokrate nisu uspele da blokiraju upotrebu američkih snaga u bilo kakvoj neovlašćenoj vojnoj akciji protiv Kube.
„Žele da smanjimo troškove zdravstvene zaštite da ne osudimo generaciju veterana na doživotne posete bolnicama. Žele da im život učinimo pristupačnijim da ne trošimo njihov poreski novac na nepotrebne ratove“.
U međuvremenu, svaki američki napad ili racija specijalnih snaga rizikovali bi daleko veći potisak i potencijalne američke žrtve nego munjeviti udar američkih operativaca na Madura. Kubanskoj vojsci nedostaju resursi, a oprema je često zastarela. Ali i dalje bi mogla da nanese žrtve američkim ekspedicionim snagama.
A bezbednost oko Kastra će verovatno biti izuzetno jaka kako bi se sprečio svaki spektakularni napad specijalnih snaga poput Madura.
Decenije sinergije između režima i njegovog naroda takođe bi mogle značiti da bi saradnja sa američkim zvaničnicima i diplomatama kakva se vidi u Venecueli bila malo verovatna na Kubi, uprkos navodnim kontaktima Trampove administracije sa Raulom Giljermom Rodrigezom Kastrom, Raulovim unukom i telohraniteljem.
Šlenker je istakao da Kubanci poštuju odbrambenu doktrinu koja zahteva da celokupno stanovništvo odgovori u slučaju strane invazije.
„To bi prouzrokovalo američke žrtve koje bi (takođe) dovele do smrti desetina, ako ne i stotina, kubanskih civila i pripadnika bezbednosnih snaga“, rekao je.
„Zaista ne bismo videli potpunu transformaciju kubanske vlade. U svakom slučaju, videli bismo povećanu represiju, vrlo mali napredak ka demokratiji i slobodnom tržištu“.
U međuvremenu, pooštravanje američke blokade uvoza kubanske nafte stvara nestabilnu situaciju izazivajući ekstremnu siromaštvo koja rizikuje društveni kolaps. Ovo bi moglo izazvati masovni egzodus izbeglica koji bi se brzo mogao pretvoriti u imigracionu krizu za administraciju koja se zaklela da će obezbediti granice SAD.
Ipak, sklonost administracije ka oštrim, brzim vojnim operacijama barem do rata u Iranu znači da se američka vojna akcija nikada ne može isključiti. Tramp se često sa setom seća Madurovog napada u govorima. Operacija ga je možda navela da pogrešno očekuje da će svrgavanje iranskog režima i pobeda u ratu biti laki.
Zašto administracija misli da ima pobedničku ruku na Kubi?
S obzirom na rizike i skepticizam Trampovih vojnih avantura, koji se neslažu sa njegovim zavetima da više neće voditi strane ratove, zašto bi administracija uopšte pomislila na pokretanje nove krize na Kubi?
Pa, predsedniku je očajnički potrebna pobeda kako bi ojačao spoljnu politiku za koju njegov tim kaže da je vratila ugled i poštovanje SAD u inostranstvu, ali koja u stvarnosti izgleda prilično poljuljano, s obzirom na njegovu nesposobnost da okonča rat u Iranu i njegove dosadašnje neuspehe da okonča ukrajinski sukob ili napreduje kroz faze plana prekida vatre u Gazi.
Izgled da postane predsednik koji je uspeo tamo gde su prethodnici od Džona F. Kenedija pa nadalje propali u uništavanju režima pokojnog diktatora Fidela Kastra obećava vrstu istorijskog priznanja koje Tramp žudi. A njegov državni sekretar Marko Rubio, sin kubanskih imigranata, dugo je nastojao da potkopa vladu u Havani kao pokretačku snagu svoje karijere.
Pretvaranje Kube od protivnika do klijenta učvrstilo bi „Donroovu doktrinu“, napor administracije da kontroliše celu zapadnu hemisferu. Pored Madurovog napada, politika je dovela do toga da Vašington ponudi finansijsku pomoć predsedniku u Argentini koji podržava MAGA i podrži desničarske populiste na izborima širom regiona.
Trampova politika prema Kubi ima neke aspekte koji bi mogli biti poznati prethodnim administracijama. Američke vlade su dugo zabrinute zbog špijunaže i nadzora sa sedištem na Kubi kod američke obale od strane protivnika poput Rusije i Kine. Preokretanje režima bi takođe lišilo te moći političkih srodnih duša u Havani.
Kubanski civili decenijama žive u represivnim i ekonomski teškim uslovima. Uništenje režima bi im takođe ponudilo nadu u političke slobode i prosperitetniji život – iako dosadašnji rad administracije pokreće sumnje u njenu iskrenost ovde.
A Trampovo prihvatanje surovih, prisilnih metoda koje imaju razarajući uticaj na stanovništvo znači da se suočava sa optužbama za nečovečnost i kršenje međunarodnog prava.
Stručnjaci UN upozorili su u februaru da američka naftna blokada i povezane sankcije ugrožavaju „gorivo neophodno za proizvodnju električne energije, sisteme vodosnabdevanja i sanitacije, bolnice, javni prevoz i proizvodnju hrane, uključujući navodnjavanje, žetvu, hlađenje i distribuciju hrane“.
Ali u sredu je Rubio u video poruci rekao Kubancima da je „pravi razlog zašto nemate struju, gorivo ili hranu taj što su oni koji kontrolišu vašu zemlju opljačkali milijarde dolara“. Dodao je da „ništa nije iskorišćeno da se pomogne narodu“.
Niko ne tvrdi da je kubanska vlada bilo šta drugo osim okrutne i represivne. Isto bi se moglo reći i za Iran, gde još jedna Trampova blokada pogoršava bol koji trpe civili koji se takođe suočavaju sa godinama unutrašnjeg progona.
Ali nijedan režim još nije pao. A taktika koju predsednik SAD koristi da pokuša da ojača svoje mesto u istoriji znači da će svaki trijumf doći po visokoj ceni.
UDARNA VEST.rs(Telegraf.rs)
