Najbolji srpski teniser, Novak Đoković osvojio je trofej u Pekingu, nakon što mu je Aleks De Minor predao meč početkom drugog seta, pri rezultatu 1:0 u setovima za srpskog tenisera.
Ujedno, Novak je tako došao i do 102. trofeja u bogatoj karijeri, a nakon slavlja, pred kineskim novinarima govorio je i o tome šta ga i dalje motiviše da se takmiči sa najboljima.
Jedno pitanje kineskog novinara posebno je „ubolo u centar“.
– Možda je delovalo lako u poslednja dva meča. U meču protiv Saše, imali ste set zaostatka. Bilo je 4:4 u drugom setu, 30:30. Izlazite na mrežu i on vas prolazi. U suštini jedan poen, ako ga izgubite, ispadate sa turnira. Odigrali ste još jedan servis-volej, spasili brejk loptu i pobedili u meču. Sada ste šampion turnira. Fascinantno je jer ovo radite više od dve decenije protiv Rodžera i Rafe u finalima grend slemova. Sada, protiv igrača koji su duplo mlađi od vas, pokazujete potpuno isto srce koje pokazujete već dve decenije. Kako uspevate i dalje to da radite posle svih ovih godina – bilo je jedno od pitanja, a Novak je onda otvorio dušu:
– To je dobro pitanje. Hvala vam što ste ga tako formulisali. Borbenost nije nešto sa čime se rađate. To je nešto što zaista mora da se izgradi. Mora da se razvija. Razvija se onih nedelja ili dana kada vas niko ne gleda. Kada vas svi gledaju na terenu, naravno, oni se ili dive ili kritikuju. Pretpostavljam da svako to vidi iz svoje perspektive i ima svoj sud o tome kako igrate, šta je trebalo da uradite, kako to radite. Poenta je da individualni sport poput tenisa zahteva 100 odsto posvećenosti i predanosti sportu, ne samo kada je u pitanju trening, već i kada je reč o celokupnom načinu života – istakao je Novak, a onda imao i odgovor na temu tenisa kao sporta.
– Uz svo poštovanje prema svim ostalim sportovima, mislim da postoje neki neverovatni sportovi, ja sam veliki ljubitelj sporta, ali mislim da ne postoji sport kao što je tenis. Ako se jednog dana ne osećate dobro, ispadate. Ne možete da sednete na klupu pa da neko uđe umesto vas i da vas zameni. Takođe je prilično surov sport jer se igra po nokaut sistemu. Imamo jedan turnir godišnje, a to je Završni masters u Torinu, gde postoji grupni format. Sve ostalo je nokaut. Ako izgubite u prvom kolu zato što jedno veče niste dobro spavali, imali ste trovanje hranom, šta god da je u pitanju, gubite i ispadate. Ali to je ono što naš sport čini tako zahtevnim i posebnim.
Govorio je potom i o odgovornosti prema navijačima.
– Tako da, mislim da je dugačak odgovor na to pitanje zaista ta borbenost, posvećenost i taj neki duh koji se nikada ne predaje, a koji je zaista uvek uz mene. Kada sam na terenu, bez obzira na to ko je sa druge strane mreže, ja zapravo ništa ne poklanjam. Zaista guram sebe do samih granica, posebno kada igrate finala velikih turnira pred punim stadionom. Da, uvek osećam taj dodatni pritisak i značaj zbog privilegovanog statusa koji imam kada izađem na bilo koji turnir, na bilo koji teren na svetu, posebno u poslednjih, koliko god, pet godina. Ima nečeg veoma posebnog u izlasku na teren, kada ste to što jeste. Ljudi očekuju od vas da budete u svom najboljem izdanju. To donosi i dodatnu odgovornost. To je motivacioni faktor. Ako se ne osećate dobro, to vas takođe može opteretiti. Možete osetiti ogroman teret na svojim ramenima. Ali to je ono za šta sam predodređen. Zaista verujem da mi je Bog dao ovu priliku i talenat da budem to što jesam i da budem gde jesam. Zahvalan sam. Trudim se da ispunim svoju misiju i potencijal što je više moguće.
– Ljudi dolaze iz cele Kine ili celog sveta da vas gledaju možda samo jednom u životu. Kobi Brajant je to umeo da kaže. Uvek je želeo da igra jer verovatno uvek postoji bar jedan ili više navijača koji dolaze možda po jedini put da vas vide kako igrate. Ne igrate samo za sebe; igrate za ljude, za sport. Mnogo više nosite na svojim leđima ako ste zvezda sporta – istakao je Đoković.
UDARNA VEST.rs (Telegraf.rs)
